Kako prestati dozvoljavati drugima da Nam kvare sreću?



Sjedim u parku i gledam gomilu djece koja su se razmilila po raznim spravama, travi, drveću. Cijeli park odjekuje dječijom grajom, osmjesima i vriscima razigrane djece. Odjednom svi ti vrisci i dreka postaju divna melodija za moje uši u kojoj uživam dok ispijam kafu. Obožavam ovu opciju kafe za ponijeti. Al’ da se vratim na djecu  


Skačući i trčeći kroz taj park, praveći najdivnije melodije za uši prolaznika ta djeca uživaju u svom danu. 

Uživaju u njihovim trenucima ne obazirući se čak ni na one koji su ih doveli tu a kamoli na nas prolaznike, koji zastanemo da ih pogledamo. 

Nekad se zaista zapitam zašto i dalje nemam to razmišljanje djeteta koje trči kroz dan ne obazirući se na okolinu. Negdje u toku života sistem nam nametne mnoga uvjerenja. 




Na tom putu jureći za tim „tako treba“ stvarima izgubimo ono dijete u sebi koje se igra ne osvrćući se okolo. Ježim se od rečenica koje počinju sa „ali treba to da radiš, treba to/toga da poštuješ, ali treba...“ 

A sad ja vas pitam, ALI ZAŠTO TREBA?

Svi smo mi različiti. A mene su učili da različitost nije loša, da u svakoj različitosti stoji nešto fantastično. Svako od nas ima neku svoju priču. 

Primjećujem da ljude dosta zanimaju tuđe priče ali nažalost ne zbog priče već zbog mogućnosti kritike. 
'
Nikad mi nije bilo jasno otkud tim kritičarima pravo da kritikuju nečije priče, otkud to da su oni postavili kriterijume šta je normalno i dobro a šta ne?!

NORMALNO – kakva je to uopšte riječ? Ja i dalje ne razumijem šta ona zapravo znači? Ja tu riječ shvatam prilično lično, mislim da je to jedna od onih individualnih riječi. 

Ne vjerujem da bismo je ikada mogli prevesti i objasniti njeno značenje. Moje „normalno“ definitivno nije i vaše „normalno“. I je l mi sada treba da vjećamo čije „normalno“ je ustvari normalno ?





Ljudi teško ili nerado prihvataju nešto drugačije. I to je sasvim OK. Ali čemu konstantna potreba da se osuđuje to drugačije?

Neko bi sad rekao, ma dobro, baš me briga šta neko tamo misli. Ali da li vas je zaista briga? Ajde da zastanemo na tren i da se zapitamo da li živimo našu priču. Ja volim da stvari posmatram kroz igru. Pa hajde da se igramo malo. 

Ako bismo dobili priliku da napišemo scenario svog života, kako bi taj scenario izgledao? Da li bi i koliko ličio našim životima koje živimo...

Postoji jedna stara izreka „narodu se ne može ugoditi“, a zašto se onda toliko trudimo da ugodimo? 

Svesno ili nesvesno ugradjujemo neke čipove u naš mozak koje nam društvo nameće i onda se pitamo zašto nismo srećni. 

Dokle god budemo stavljali to „ali“ na svaki naš san, do tad ne možemo ni očekivati da budemo srećni. 

Svaki čovjek ima svoju priču a svaka priča je ništa drugo nego put do sreće. Ako pričamo tuđe priče idemo tuđim putem.


Piše: Marina Cvetković

Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram