Radna sveska za sreću



Često prolazim tom ulicom. I nekako svaki put mi izmami pogled i uzme po neki minut. Ne vjerujem da je svaki put izlog izmjenjen i da je svakog dana obogaćena za još jednog člana, ali opet svaki put me iznova oduševi i natjera da uđem unutra. Volim taj miris knjižare. 
Nije to onaj tipičan miris stare hartije, a opet jeste neki poseban miris. I svaki put uđem na kratko, ne bi li bacila pogled na poneki novi naslov ali nekako nikad to ne bude samo naslov. Obožavam da pročitam prvih nekoliko rečenica. 

Ima nešto u tom početku. Isto kao i sa ljudima i knjige „markiram“ na osnovu prvog utiska. Volim taj prvi utisak. Volim da mi nešto klikne. Jer ako klikne na početku znam da je vrijedno svega što slijedi.



I tako je nama kliknulo. Sasvim slučajno sam uletjela u tu slatku knjižaru na Trgu. Ima baš divan izlog. Pun je raznih raznobojnih ramova za slike, šoljica za kafu i čaj, tu su i neke predivne kutije. Odmah zamišljam šta bih mogla tu da stavim. Da li bi mi ta kutija možda bila kutija želja ili neko moje mjesto za drage slike i porukice. Daaa, ja sam jedna od onih ljudi koji vole male stiker-poruke. Imam jednu kutiju (koju bi valjalo zamijeniti uskoro jer će se raspasti – to vam govori koliko je dugo imam), u njoj imam svakakve stvarčice. To su divne uspomene, to su zapravo samo podsjetnici na bezbroj predivnih trenutaka i leptirića, na bezbroj dragih ljudi i događaja, na poneko putovanje, poneki osmjeh a i poneku suzu. Sve su to maleni kamenčići kojima sam skakutala i stigla dovde.

Da, htjedoh reći, i tako je nama kliknulo. Listajući mnoge naslove ugledala sam knjigu nekih lijepih boja sa stiker-oblačićima koje nose razne poruke. Odmah sam je zgrabila a da nisam imala pojma o čemu se radi. To nije bila klasična knjiga, to je bio praktikum. Nešto poput radne sveske. Sad mi se još više svidjelo to što sam držala u rukama. Počela sam da listam stranice i naravno krenula ka kasi. Jedva sam dočekala da dođem do kuće ne bi li počela da se bavim novom zanimacijom. 

Praktikum za sreću. Moram priznati da sam se u početku zamislila, da li je moguće da nam je sad potrebna radna sveska za sreću. Listajući tako stranice oduševljavale su me rečenice. A kad sam došla do radne sveske ... pa sreći nigdje kraja. A onda je kliknula i poenta. Obožavam kad se prosto pojavi tako neka misao koja me okrene za 180 stepeni.

Ima nešto čudno u nama, ljudima. Nikako ne mogu da provalim zašto se uvijek osvrćemo na jednu „stvar“ koja nam nije baš najbolja u životu. I damo joj svu svoju energiju, toliko energije potrošimo za tu jednu jedinu „stvar“ da i kad je „sredimo“ nismo baš zadovoljni. A onda nađemo neku sljedeću i tako u krug. 

I dok se taj krug vrti one dobre, divne „stvari“ nam samo promiču. Jer ne ostavimo nimalo energije za njih. U ovoj radnoj svesci sam pročitala dio gdje profesor sreće daje učeniku čokoladu i „zadaje“ mu da svakoga dana pojede po jednu kockicu. 

A onda je opet kliknulo, pa daaa, ja svakoga dana jedem tu čokoladu i nimalo nisam svesna koliko sam srećna zbog čokolade. A zaista jesam! Počela sam da pišem najpijre po jednu, dvije, tri „stvari“ koje me čine srećnom tog dana. A onda sam shvatila da taj spisak raste. 

Tek kad sam počela sve da stavljam na papir, postala sam svesna koliko toga podrazumijevam, tj shvatam olako a te „stvari“ su sve samo ne vredne toga da se shvate olako. I dalje postoje oni momenti kad mi energiju troši to nešto u čemu nisam baš najsrećnija, pa dozvolim sebi da padnem, ali onda otvorim svesku.

Volim papir. I tako se opet vraćam do konstatacije da volim knjižare. Volim te njihove mirise, volim to što od mene prave momenat kad sve prenesem na papir.





Ponekad uđem u knjižaru i zagledam se u neku policu zamišljajući da tu stoji knjiga sa mojim imenom i likom. Tuda prolaze ljudi koji udju u knjižaru baš zbog moje knjige, listajući je da l zbog dobre korice, dobrog naslova ili samo zbog želje da vide šta to neko ima da kaže. I ja se smješkam, gledajući sve te ljude koji drže baš moju knjigu i koji su srećni jer imaju još nešto da pročitaju, još nečije misli da sretnu. 

I oni su srećni baš kao i svi vi sada koji čitate ovo i odjednom poželite da uzmete papir i olovku i dozvolite sebi da vam kliknu sve te divne „stvari“, ljudi i momenti koji vaš život čine predivnim.

Piše: Marina Cvetković

Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram