Kako naša veza sa majkom, utiče na naše ljubavne veze i odnose s partnerima?


Jedna je majka, kaže se u narodu. Ova narodna mudrost kao da implicira doživljaj majke kao jedinstvene žene i jedinstvenog odnosa koji imamo u životu. 

Majčinska ljubav je neponovljiv, a  odnos sa majkom je nešto univerzalno a opet individualno doživljeno od strane svakog pojedinca. Majka je biće sa kojim se prvo srećemo i sa kojim prvo gradimo našu vezu, još dok smo u stomaku.  Ona nam omogućava da izgradimo jedinstven stil vezivanja, koji zapravo predstavlja način na koji dete traži utehu ili podršku kada je u stresnoj situaciji.  


Kao takva, postaje reprezent svih kasnijih odnosa u životu, a naročito partnerskih veza. Ovo ne znači da je naše viđenje veza i ponašanje nepromenljivo, ali svakako da zahteva jedan višeslojan i strpljiv rad, kako bismo promenili postojeći obrazac.

Vrlo često klijenti dođu sa jasnom problematikom i emocijama kojih žele da se reše. Žele da im bude bolje, da nemaju patnju i da što je moguće pre rešimo njihov problem. Na moje pitanje kakav su odnos imali sa majkom i  uopšte sa roditeljima, svi se nasmeju i kao po pravilu kažu ’’a to je kao ono iz serija, sve je povezano sa roditeljima?’’ Neki negoduju pitanje, neki odmah objašnjavaju, ali meni kao psihologu taj odgovor može dati interesantne i korisne informacije za dalji rad.

Postoje različiti tipovi vezivanja za majku i u ovom tekstu se neću osvrtati na opise svih tipova, već ću akcenat staviti na jednom koji sam primetila da je u velikoj meri remetio funkcionisanje klijenata u interpersonalnim relacijama, a to je nesiguran tip vezivanja. Za razliku od sigurnog tipa vezivanja, koji predstavlja uporište i učestvuje u izgrađivanju stabilnog osećaja sopstvenog identiteta, nesiguran tip fluktira tokom odrastanja i biva preplavljen s vremena na vreme osećanjem nevoljenosti i jednog sveopšteg osećaja napuštenosti i prepuštenosti samom sebi.  

Ovakav tip vezivanja se najčešće sreće kod hladnih majki, koje nemaju dovoljno emocionalnih kapaciteta da pruže ljubav, emotivnu podršku i nežnost detetu. 




Prilikom ovakvog odgajanja, detetu se šalje jedna poruka, a to je da izražavanje svojih emocija nešto opasno, izgrađuje mu se jedan osećaj nesigurnosti i nepoverenja u emotivne odnose.  

Odrastajući sa ovom porukom, ove osobe izgrađuju svojevrsnu šemu ponašanja i viđenja sebe i drugih. 

Vrlo često dolazi do osećanja nesigurnosti u sebe, nedostatka samopouzdanja ili čuvene klackalice samopouzdanja (jadan sam, bedan sam -sjajan sam, mogu ja to sve). 

U emotivnim vezama često ne znaju da razgraniče svoj identitet od identiteta osobe sa kojom su, dolazi do pretapanja i ’’življenja kroz partnera’’, nemogućnosti da se postave granice svog i tuđeg ja. Kao rezultat svega ovoga, dolazi do toga da osobe nemaju realnu sliku sebe, vrlo često su vrlo povredive i previše burno reaguju, usled čega se negativno samovrednuju i na kraju izbegavaju bliskost. 


Bliskost je okidač negativnih emocija sa kojim treba da se suoče. Bliskost je opasno polje, jer kada god su želeli bliskost, ona im nije bila uzvraćena na način na koji je njima bilo potrebno i stvarala je jednu vrstu povrede. Pa zašto bi onda bili bliski i rizikovali da uvek i uvek iznova budu povređeni? Bolje je jednostavno ne vezivati se emocionalno. 

Međutim, mi smo ipak ljudska bića i po nekom svom prirodnom instinktu imamo potrebu da se vežemo i da dobijemo i damo ljubav (u obliku i na način na koji znamo). Stoga, vrlo često se dešava da ovakve osobe ulaze u emotivne odnose koji ih zapravo na neki način iznova povređuju, odnosno, smisao tih novih odnosa jeste upravo razrešenje ranog odnosa, prevazilaženje disfinkcionalnosti u emotivnom vezivanju. 

Možemo reći da bliskost predstavlja i kamen spoticanja, ali i šansu  za dalji razvoj, neku vrste raskrsnice za ove osobe. 


Kod muškaraca, sem toga može doći do pojačane agresivnosti, neprijateljstva ka drugima, delinkventnog ponašanja i lošijeg akademskog postignuća.  Gde nema ljubavi, moć je ta koja ispunjava prazninu. Ovo se naročito ispoljava kod muškog pola, jer se negde i kulturološki muškarci više podstiču na ispoljavanje osećanja agresivnosti i besa. Mogli bismo čak i konstatovati, da je bes kod muškaraca zapravo sublimacija različitih emocija nego kod žena. 



U terapijskom procesu, neretko je da osećanje depresivnosti i praznine ono koje dominira. Ponekad je to osećanje praznine toliko jako da se teži ispunjavati različitim vidovima aktivnosti (seks, konzumacija različitih psihoaktivnih supstanci) ili stalna potreba da se bude u blizini nekoga, nepodnošenje samoće.

I eto iz  naizgled bezazlenog pitanja, kakav smo odnos imali sa majkom, saznajemo jako važne stvari koje su oblikovale naš kasniji život. Postavlja se pitanje šta s tim? Počnite proces zaceljenja. Oprostite svojim roditeljima jer možda nisu odgovorili na vaše potrebe. Možda nisu umeli kako da to učine, niko nas nije pripremao na tako važnu životnu ulogu. 

Budite odgovorni ka sebi i probajte da promenite ono što možete. Osvestite svoje obrasce ponašanja, stanite, zamislite se i analizirajte zašto nešto radite,budite iskreni prema sebi i imajte na umu da proces zaceljenja zahteva vreme i posvećenost, ali da konačan rezultat za vas može biti samo dobitak.


Piše: Anđelija Simic

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.

Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga https://andjelijasimic.wordpress.com/. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

U svom radu, veruje u ljudsku promenu, koja je jedina konstanta u našim životima. Svaki klijent ostavlja jedinstvenu psihološki otisak i cilj joj je da integracijom znanja i njihove motivacije, izrode novi pogled na svet i životnu filozofiju. 

Instagram