Ko u čuda veruje, čudima i svjedoči!





U poslednje vreme svašta nešto novo otkrivam o sebi. Kao neko ko obožava da planira (mislim da imam par planera za razne neke stvarčice) previše je počela da mi prija spontanost. Možda je to zbog čovečije prirode da žudi za nečim što nema, a u ovom brzom gradu spontanost baš i nije dobrodošla. Uhvatim sebe tako nekad da sam zbog raznih uverenja koje sam godinama sticala kontradiktorna sama sa sobom. Kao npr sada. Kako je to moguće da mi nešto drugo diktira šta je u mom životu dobrodošlo a šta ne ;)


Dakle, spontanost mi nekad prija. Priznajem, nisam neka baš idealno spontana osoba i da, volim i uživam da planiram, da crtam razne smajliće, kružiće, da ispisujem slova oko mojih zabeleženih planova. 

Mnogi bi me sada demantovali i rekli da uvek postoji neki faktor iznenadjenja koji onemogući plan, ali onda bih se ja nadovezala i rekla da jeste moguć faktor koji će pokvariti plan, ali ne postoji faktor koji će pokvariti želju, zamisao ili ideju. Tu smo u blagoj prednosti u odnosu na faktore, jer je univerzum na našoj strani.

Ovih dana me sa svih strana saleću statusi na fejsbuku, komentari i priče ljudi i svi govore o čudima. Kažu „ko u čuda veruje, taj čudima i svedoči“. 

Razmišljam sad o toj rečenici. Zašto nam je postalo toliko teško da verujemo u čuda? Sama reč „čudo“ nam strašno zvuči. Nekako kao da smo naučeni da „čudo“ vezujemo za nešto što nema nikakve šanse da se desi, pa onda kad se desi znamo da kažemo „Pravo je čudo da se to desilo“.

Ovih dana je sve u duhu Olimpijskih igara. Sve je nekako prepuno tog borbenog, sportskog, osvajačkog duha. Sportisti su nam pokazali da se čuda dešavaju, da magija ne prestaje ako u nju veruješ i ako se za nju boriš. 

Ne znam da li je i kod vas takav slučaj, ali ja sam prilično inspirisana. Volim one momente kada se naježim i toliko poželim da krenem u akciju. To su oni momenti kada ne mogu ni da zamislim da nešto može da me spreči da ne krenem u akciju. I tako u svom tom vrtlogu čuda bilo je neizbežno da počnem da mislim o mojim čudima. 

Pod uticajem adrenalina i inspiracije koja je prosto bila neizbežna u ovim borbenim, sportskim danima krenule su da mi naviru ideje. A kao poznati planer odmah sam dograbila svoj rokovnik i ideje pretočila u teze koje su odjednom postale planovi. Već par dana gledam te moje planove, i ideje o akcijama su bile neizbežan sled. Ono najčudnije (i evo me opet u čudima) je definitivno ovaj osećaj koji u meni izaziva i sama pomisao/pogled na sve te moje planove.

Evo i sad dok vama pričam o tome ja se predivno osećam. I već mi navire hiljadu novih načina kako mogu da dodjem do ostvarenja. I ako tako nanižem jednu ideju na drugu, ako svaku od njih prati neki od načina koji naviru svakog časa ja sam sve svesnija da idem ka tome da i ti moji planovi, na početku samo eto po neka ideja, prerastu u čuda. I gle, čuda su ipak moguća. I što je najvažnije od svega, do čuda su me vodili osećaji ispunjenosti i zadovoljstva.




I zato, izgleda da su u pravu kad kažu da ko u čuda veruje taj njima i svedoči. Pa hajde sada da zamislimo neko čudo, nešto što je nemoguće da nam se desi, da to nešto zapišem, da mu damo po neki ideju i akciju, pa da demantujemo sami sebe što se nemogućih stvari tiče. I opet, hajde da iskoristim ovaj olimpijski duh i da se igramo jedne igrice zvane „Ko više čuda skupi – pobednik“. Ja sam se naoštrila da pobedim, a vi ? :)


Piše: Marina Cvetković

Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram