Kako dobiti od života ono što želimo?



Juče me je probudio zvuk sirene, toliko jak zvuk da sam pomislila da se nekom sirena pokvarila. Zaista mi je bilo neshvatljivo da neko može toliko učestalo da trubi. U jednom trenutku me je taj zvuk podsetio na sirene koje su odjekivale svakog dana kao uzbuna. Neki bezvezni osećaj je prostrujio kroz mene. Ali vrlo brzo me je podsetio koliko sam srećna što to nije bila sirena te uzbune i koliko sam srećna jer te sirene ne čujem. Postoji toliko ljudi na ovom svetu koji se svakoga dana bude sa tim sirenama, koji se bude noću zbog istih.


Razmišljam o tome zašto je ljudima potrebno da se podsete šta sve postoji ne bi li shvatili šta imaju i bili srećni i zahvalni. Ali odjednom shvatam da je to sasvim OK ukoliko nas ta činjenica osvesti i učini zahvalnim i srećnim. Sloboda. Koliko ljudi olako shvataju tu reč. U poslednje vreme dosta razmišljam o značenjima reči. Možda je to zato što sam filolog pa me reči zanimaju. A možda i zato jer sam rešila da od života uzmem sve što mi nudi. 


Život je kao jedan veliki market. A sve ono što nas okružuje su proizvodi koje nam on nudi. Koji proizvod ima akcijsku cenu zavisi isključivo od nas. Ja odlučujem šta je u mom marketu pristupačno meni a šta malo „skuplje“. I sve je u pristupu. Kad naidjem na fenomenalne cipele koje imaju cenu malo jaču od one koju mogu da priuštim, ja ne odustanem od cipela ako ih zaista želim. 

Ja odradim posao, zaradim novac i odem po cipele. Isto je i u životu. Ničega se ne moramo odreći. Ni za čim ne moramo žudeti i ništa ne moramo samo posmatrati. Ako nešto ima malo „jaču cenu“, možemo „nabaviti dodatni posao“, po neku novu alatku uz pomoć koje ćemo doći do cilja.

Volim metafore. Život je jedna velika metafora. Metafora u kojoj je sve moguće. Kroz život upoznajemo nove ljude, nova mesta, nove kulture. Svakog dana uz sva ta iskustva sve više postajem svesna koliko je sve moguće. Ranije sam bila tip koji se pomalo plaši promene. Volela sam da se učaurim u svojoj auri i da puštam ljude unutra. 



Volim ljude ali nikad nisam volela promene. A onda sam shvatila koliko su te stvari povezane. Povezane jedna sa drugom a i sa srećom. Počela sam da dopuštam promenama da mi se dešavaju. I znate šta, počela sam da uživam u njima. I verujem da ću uskoro reći da ih obožavam.

Pre nekoliko godina sam se preselila u drugi grad. Dobro sam se nosila sa tom promenom, malo sporije sam napredovala ali nisam stajala u mestu. Sad iz ovog ugla mogu da kažem da sam zbog te promene i tog perioda postala dosta jača i samostalnija. Trebalo mi je malo vremena ali sam konačno dozvolila ljudima i stvarima da mi se dešavaju. I konačno sam shvatila da su promene dobre. Sad imam dva grada koja osećam kao moja. Sad imam dva mesta kojima se rado vraćam i u čije zagrljaje jurim.

Jutros sam prošetala mojom čaršijom, mojim rodnim gradom. Koračala sam ulicama i osvrtala se oko sebe kao da neka mesta vidim prvi put. Uživala sam u ulicima kao da sam u poseti nekom novom, još nevidjenom gradu. Gledam po ulici stare i mlade ljude, koji idu svojim putem, noseći svoje misli.

Dopustila sam promenama da mi se dese, dopustila sam novim stvarima da ih okusim, drugačijim mislima i razmišljanjima da mi se dese i odjednom sam i stare stvari, navike, mesta i ljude počela drugačije da doživljavam. I mogu vam reći da mi baš prija. 

Nisam verovala da ću ovo reći, ali što se više otvorimo novim doživljajima, to će i stare oživeti a neke i ponovo proživeti. I sve nas to vodi do nekog predivnog osećaja, a taj osećaj nas dalje vodi do života koji čine treptaji i leptirići. A zamislite čudo, sve to možemo kupiti u marketu zvanom  ŽIVOT!


Piše: Marina Cvetković

Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram