Šta kada nas život ošamari... ?



Volim one dane kad se probudim a oko moje glave leti hiljadu oblačića sa idejama šta želim biti „kad porastem“. Nedelja je imala takvo jutro. Sve je nekako bilo lagano. Razvlačila sam se po krevetu, ćaskajući sa mojim idejama. A onda sam skuvala kafu, onu najbolju i najlepšu, jutranju i otvorila laptop. Najpre sam imala jedan ozbiljan razgovor sa detetom u sebi, koje mi je, mogu vam reći, lepu lekciju očitalo uz ključnu rečenicu „Je l’ vidiš da možeš?!“


Imala sam razne faze u raznim periodima, uostalom kao i svi. Uvek sam bila sklona maštarenju. Nekad su znali da iskritikuju kako živim u nekom obojenom svetu koji nije realan. Zamalo i da me ubede. Najveća prepreka svima njima su moja porodica i prijatelji, oni koji su bojili moj svet i pokazivali mi da je on zaista u boji. Svi ti moji ljudi boje moj svet. Imala sam ludačku sreću da imam predivne roditelje, koji ne samo da su bojili moj svet već su me bacali u visine i onda kad nisu imali dovoljno snage. Moja sestra i predivni ljudi oko mene sve vreme igraju najbolje uloge u filmu mog života.


Dosta toga u životu je onako kako sam želela da bude. Nekako sam uvek imala jasan cilj i ka tome težila. 

U jednom momentu sam se osetila malo izgubljeno. Ne mogu reći da sam bila nezadovoljna (uostalom pored svih ovih ljudi u mom životu to baš i nije moguće biti), ali nešto je uvek falilo. Znate onaj osećaj kad imate predivnu haljinu i sve je super ali vam nedostaje neki dobar komad nakita da to bude perfekcija. E taj neki komad je meni nedostajao. 

Opet uz ludačku sreću upoznavala sam divne ljude tokom života. Nekako su prosto naletali na mene. Ali i pored svega toga postojao je taj neki komad nakita koji mi je nedostajao. Želela sam nešto da promenim. I ne znam da vam kažem zašto ali jednostavno promene nije bilo. A onda se desilo nešto jako i tužno. Život mi je lupio najjači šamar do tad. Odjednom sam osetila ogromnu prazninu, osetila sam da se haljina pocepala i da je više ni taj komad predivnog nakita ne bi mogao spasiti. 

Taj šamar je baš zaboleo, ali od udarca mi se glava okrenula na drugu stranu. Odjednom sam videla drugi prizor, drugi film i poželela da moji ljudi i ja zaigramo u tom drugom filmu. 

I dalje sam imala iste ljude, uz neke fantastične nove, ali smo zaigrali u nekim mnogo boljim i lepšim ulogama.  Krenula sam da vežbam iako nikad nisam bila neki sportski tip. A onda sam počela da razmišljam o tome kako ne bi trebalo da zdovoljstvo vežbanja priredjujem samo mome telu već i psihi. Onda sam se pobrinula i za to. U svom tom vežbanju sam čula izvrsnu rečenicu (tj čula sam mnogo fantastičnih rečenica ali ova je prikladna za sadašnju priču) a to je:


DA BI SE NEŠTO PROMENILO, TREBA NEŠTO MI DA PROMENIMO!


Rešila sam da probam. U početku je bilo baš teško, ali nijednog trenutka nisam očekivala rezultate odmah. Počela sam da kontrolišem svoje misli, vodila sam se čuvenom rečenicom da ako već moramo da mislimo zašto ne bismo mislili pozitivno. Kad god bih skrenula s puta, vraćala bih sebe, podsećajući se. 

Onda su nekako stvari počele da se dešavaju. Jedna na drugu su se nadovezivale i na kraju bi me svaka dovela do onog što sam želela. 

A onda sam shvatila...nama ljudima je najveći problem što sve hoćemo sada i odmah. Čak i kad uložimo napor da nešto dobijemo, ako odmah ne dodjemo do toga, istog trenutka ga otpisujemo kao nemoguće, neostvarivo, kao nešto što nama nikako ne može da se desi. A ni ne shvatamo da baš tog trenutka sami tako odlučimo, sami odlučimo da je to nemoguće nama da se desi. 

Ne znam zašto nam je toliko potrebno da nas život ošamari kako bismo pogledali na drugu stranu i dali sebi šansu da od života napravimo film koji bismo rado gledali a još radije igrali u njemu... Hajde da ne čekamo da nas život ošamari, hajde da ošamarimo sami sebe i od života napravimo film za Oskara.


Piše: Marina Cvetković

Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram