Šta nam je potrebno za sreću? Nije ono što ste mislili...



Vrlo često slušam o problemima ljudi, njihovim patnjama, onome što ih unesrećuje, kako profesionalno, tako i privatno, i njihovoj težnji da budu srećni. „Samo da mi je da se zaposlim, udam/oženim, dobijem decu i td. “ Lista se uvek može nastaviti. S druge strane, okruženi smo, bolje reći bombardovani porukama kako da budemo srećni. 


Reklame, saveti u novinama, prijatelji na Fejsbuku ili Instagramu, koji nemaju ’’namrgođene fotografije’’ već biraju i postuju samo one na kojima su nasmejani.  ’’Šireći misli pune ljubavi i sreće, ispunjavate vaš život’’ čak se poruke sreće nalaze na flašama vode koje uzimate i počinjete da razmišljate, šta  nije u redu sa mnom? Zašto on/ona ima sve to, a ne ja? Čime je to zasluženo? Svi su srećni i uspešni sem mene i td.  

Dakle, ne samo da niste srećni zbog postojećeg stanja u svom životu, već ste i nesrećni povodom svoje nesreće. Imamo i problem oko problema. Super.

Biti konstantno srećan ne samo da nije moguće, već i ako jeste, psihološki je potpuno neopravdano i  disfunkcionalno. Pre svega, suviše sreće, a možda bih pre rekla euforije, nas vodi do nesagledavanja rizika neke situacije i maladaptivnih odgovora u situacijama koje su nekontrolabilne u pogledu ishoda i u kojima moramo biti u stanju povišene budnosti. 

Potiskivanje negativnih, ali nezdravih emocija, vodi do prologniranja emocionalnih stanja i do emocionalne disfunkcionalnosti. Prirodno je da na određene životne događaje reagujemo negativno, da budemo nezadovoljni, ljuti, tužni, povređeni, da tragamo za smislom sopstvenog postojanja...Loše stvari se događaju, grešimo ili smo žrtve tuđe greške, ostavljamo ili smo ostavljeni...Negativne emocije se javljaju i predstavljaju prirodni adaptacioni odgovor na novonastalu situaciju. 




Da li je prirodno i zdravo da se ponašamo kao da se ništa nije desilo i da nabacimo kez? Ne bih rekla. Mnogo prirodnije je da izrazimo svoje emocije u skladu sa našim vrednostima i na način koji će nam omogućiti da prihvatimo nepovoljne životne okolnosti.

S druge strane, usled sveopšte društvene opsesivnosti pozitivizmom dolazi do razvoja nekonstruktivnih uverenja. Pre svega, sreća se često izjednačava sa euforijom. Obično osobe koje imaju ovakvu vrstu uverenja su konstantno nesrećne, stalno se žale na nešto, sa setom se prisećaju prošlosti (iako ni ona nije bila onakva kakvu su želeli da bude), a budućnost im izgleda neizvesno. Stiče se utisak da je sreća neka vrsta kosmičkog fenomena koji teba da se desi. Dakle, sreća je nešto što čekaju, a retko su bili zapravo srećni. Ona se posmatra kao neka vrsta nedostižnog ideala i dok se čeka, obično se život doživljava praznim. 

Sreća nije kometa koja će vas pogoditi i zbog koje ćemo kasnije večno sijati. Niti je virus koji će nam večno ostati u telu. Sreća je proces posmatranja sebe kroz svaki dan života. Sreća je živeti u skladu sa svojim izborima i sa ostvarivanjem onoga što jesi, prema sebi, drugima i prema životu.  

Mnogi od ovakvih klijenata su vrlo često emocionalno zavisni od sopstvenog osećanja sete i zapravo nisu spremni za promenu koju bi dobili kada bih ta sreća i zadesila, pa je mnogo jednostavnije idealizovati i tražiti da se sreća desi. S druge strane, sretala sam i osobe koje imaju slično uverenje, ali zapravo vrlo često postaju ’’navučeni’’ na kratkotrajno osećanje euforije koje dobiju kada upražnjavaju neke životne aktivnosti (npr. seks, odlazak na putovanja, kupovina novog automobila i sl.) i onda ponovo, pomalo zavisnički, idu iz jednog u drugo iskustvo težeći da ponove tu početnu euforiju ili intenzivno zadvoljstvo, ali koja se vremenom smanjuje i život ponovo postaje nesrećan, isprazan i dosadan. 




Euforija ili nekad čak i kratkotrajno zadovoljstvo usled dostizanja materijalističkih ciljeva je ono na šta smo fiksirani putem medijskih poruka. Istraživanja ukazuju da osobe koje fokusiraju svoju energiju na kratkotrajna zadovoljstva ili isključivo na zadovljstva usled dostizanja materijalističkih ciljeva, dugoročno, imaju više problema sa anksioznošću, emocionalnom nestabilnošću i depresijom. 

Ovo jurenje za srećom me pomalo podseća na onaj čuveni psihološki eksperiment kada ispitanicima kažu da ne misle na belog medveda 30 sekundi, a onda nakon toga svi, pošto su se toliko uporno trudili da ne misle na njega, mogu da ga opišu bolje od grupe koja je imala zadatak da misli na istu životinju. Dakle, ako se toliko trudimo i upinjemo da ne budemo nesrećni, postoji verovatnoća da ćemo zapravo to i biti. O tome čak govore i naučno dokumentovana istraživanja, da kada postavimo sebi cilj da budemo srećni, najčešće postajemo zapravo nesrećni. 

Dakle,  možemo za početak da razmislimo kakvi želimo da budemo i da uradimo nešto povodom toga. Da se pokrenemo povodom neke naše ideje. Da ne budemo žrtve svoje biografije, ali ni da ne živimo u budućem vremenu. Jednostavno da živimo i da primetimo kakvi smo danas, sada i ovde. Stanimo iza svojih izbora i odluka u životu. Pogledajmo šta imamo i pokrenimo se. Sreća može biti i proces, a ne krajnji ishod nekog životnog putovanja. Primetimo kada smo radosni, a ne samo euforični.


Piše: Anđelija Simic

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.

Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga https://andjelijasimic.wordpress.com/. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

U svom radu, veruje u ljudsku promenu, koja je jedina konstanta u našim životima. Svaki klijent ostavlja jedinstvenu psihološki otisak i cilj joj je da integracijom znanja i njihove motivacije, izrode novi pogled na svet i životnu filozofiju. 

Instagram