Kako naše emocije uzrokuju tjelesnu bol i bolesti?



’’Neizražene emocije neće nikada umreti. One su zakopane žive i dolaziće nam kasnije u život u ružnijoj formi." (Sigmund Frojd)


Živimo često nedovoljno svesni našeg emocionalnog tereta koji nosimo. Odlazimo na posao, brinemo se o deci, kuvamo ručak, sve se odvija svojim relativno prirodnim tokom. Onda se jedno jutro probudimo i shvatimo da već mesec dana imamo problema sa bolom u leđima, ili da nam je ovo već treći put u mesec dana da smo prehlađeni, ili da imamo konstantne glavobolje, bolove u stomaku i td.  Lista se može nastaviti. 

Možda je vreme da obratimo pažnju na sebe? Možda je vreme da se zapitamo šta osećamo i zašto nas boli određeni deo tela?

Nema sumnje, emocionalni teret je nešto što svi mi imamo u određenom periodu života. Neki od nas nauče da se nose sa njim i da ne vuku dodatni prtljag, a nažalost neki od nas vuku ceo život sve do momenta kada nas bol opomene da je potrebno da stanemo. 

Šta je ono što imaš da kažeš drugima, sebi? I još važnije zašto se opireš? Mnogo puta, samo opiranje je ono što nam crpi energiju, mnogo više nego suočavanje sa bolnim emocijama. 

Ne kaže se uzalud ’’Iščekivanje smrti je gore nego sama smrt.’’ Ipak, otpor je deo naše prirode i predstavlja svojevrsni štit od izrazito nepovoljnih i negativnih iskustava. Ali, negativna iskustva često bivaju u čistilištu i nikako da pređu na ’’drugu’’ stranu i integrišu se u našu ličnost.

Psihologija je nauka o duši. Dakle, bavimo se onim kako se osećamo, ali i sami primećujemo kada se osećamo na jedan način da se i naše telo menja. 

Duša i telo predstavljaju dve neodvojive celine. Sve ono što se dešava u našem psihičkom životu preslikava se kao u ogledalu na naše telo i naše organe. Ako mnogo ’’lupate’’ glavu oko nečega, previše razmišljate, a nikako da nađete rešenje, možda ćete imati glavobolje, ili ako želite nešto da kažete, a ne uspevate i frustrirani ste povodom toga, zar mislite da vas problemi sa vašom kožom ne opominju na to? Ili vas boli stomak, kada ne možemo da prihvatimo neke aspekte sebe ili posledice nečijih dela? Možda se osećamo nezaštićeni, bez dovoljno podrške i često imamo problem sa leđima?  

Mislili ste da možete ugušiti vaš emocionalni život i odlučili ste se da ćete od sada više ići razumom, ali onda ste odjednom dobili aritmije? 

Svaki deo našeg tela i organ ’’uhvatiće’’ odgovarajući vibraciju koju šalje emocija i upamtiti je, da bi na kraju usled prolongiranosti i našeg nereagovanja na ono što se dešava u našem duševnom životu, poslalo signal našem telu. 

Bol u telu je signal da preispitate vaše emocije i vaš psihički život. Bolest nas opominje da je krajnje vreme da obratimo pažnju na sebe i zapitamo se zašto smo se razboleli, šta nam određeni organ poručuje, na šta da obratimo pažnju. 



Vrlo često smo za bolesti koje imamo sami odgovorni, viđenjem sveta, drugih i nas samih na jedan nefunkcionalan i često samosabotirajući način. 

Isto tako, bolest često predstavlja jednu vrstu odbrambenog mehanizma. 

Lakše nam je da se bavimo problemima sa stomakom, nego da razmišljamo o sopstvenoj agresivnosti ili seksualnosti. S druge strane, za našu okolinu je često prihvatljivije da smo fizički nego ’’psihički’’ bolesni.  

Razmislimo samo koliko je društveno prihvatljivije reći: ’’Idem kod doktora opšte prakse’’ nego ’’Idem kod psihologa?’’ Međutim, postavite pitanje sebi: Koga više volite: Sebe ili okolinu? Da li je ono što nam okolina nameće kao standard i standard koji je za nas najbolji?


Prilikom doživljavanja svake emocije u našem telu se dešavaju određene promene koje utiču na opšte stanje tela kao i na pojedine organe.  Oslobađaju se određene hemijske supstance u telu koje ostvaruju svoj uticaj, odnosno, svaka emocija ima svoju supstancu koja dalje ostvaruje i vrši određenu funkciju u našem telu. 

Npr. osećanja radosti, sreće, ekstaze, uživanja, doprinose oslobađanju endorfina, koji utiče na poboljšanje imunog sistema, vrši supresiju bola u telu, opušta mišiće, podiže raspoloženje i uopšte poboljšava opšte stanje našeg organizma. S druge strane, u stanju stresa luči se kortizol,  kao i adrenalin koji naše telo ubacuje u stanje bori se ii beži, odnosno, priprema nas za potencijalnu opasnost ili pretnju, što se može manifestovati tahikardijama, ubrzanim disanjem, pojačanim znojenjem i sl. 




S druge strane, adrenalin je visoko adiktivan hormon, naše telo se navikava na njega i zahteva više nivo stimulacije i energije,  pa osobe koje su često odrastale u nepovoljnim životnim uslovima, koje su imale problematične roditelje, doživele zlostavljanje u detinjstvu, često same kreiraju krizne situacije kako bi stimulisali njegovo lučenje. 

Istraživanja pokazuju da čak i vazduh koji izdišemo kada smo pod stresom, sadrži više toksina nego kada smo u stanju emocionalne ravnoteže. Suze, takođe, imaju drugačiji hemijski sastav kada plačemo jer smo nadraženi prašinom ili dok seckamo luk i kada smo tužni, očajni, depresivni.  

Dakle, evidentno je da ono što se dešava na našem psihičkom planu u velikoj meri ostavlja trag na čitavom našem telesnom funkcionisanju. 

Zašto onda negirati sopstvene bolesti? Prihvatimo ih da bismo se suočili sa sobom i dali sebi novu šansu za lični rast i razvoj. 

Izrazimo ono što osećamo, kažimo ono što želimo i što je najvažnije-dozvolimo sebi da osećamo i stanemo iza onoga što zaista i jesmo. 

 Piše: Anđelija Simic

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.

Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga https://andjelijasimic.wordpress.com/. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

U svom radu, veruje u ljudsku promenu, koja je jedina konstanta u našim životima. Svaki klijent ostavlja jedinstvenu psihološki otisak i cilj joj je da integracijom znanja i njihove motivacije, izrode novi pogled na svet i životnu filozofiju. 

Instagram