Kako živjeti život kao veselu igru?



Već par dana barem jednom dnevno pomislim kako odavno nisam meditirala. Ali to nije jedino na šta pomislim ovih dana... U jednom trenutku sam počela da se nerviram zbog toga, zašto to ne radim. I u tom trenutku sam shvatila da je fenomenalno to što primećujem da nisam... Prilično radim na sebi, dosta toga sam promenila i zaista sam ponosna na sebe. Možda sam vam već o tome pričala (verovatno jesam) ali ja sam imala sreću da odrastam uz najsavršenije roditelje. 


Zahvlajujući njima nikad nisam imala priliku da upoznam nesigurnost u sebe i u ono što mogu. Baš naprotiv, naučili su me da sve mogu. I pored svega toga u jednom trenutku sam shvatila da nešto propuštam. Ma ne, ništa ja ne propuštam, samo rastem. Kako mi odrastamo tako odrasta i naš um. Toliko toga mu treba pomoći da svari. Danas je sve prilično jednostavno. Sve što nam treba je volja da ulažemo u sebe. 




Ljudi danas troše novac na mnoge stvari. Ljudima nije mnogo da daju i po par hiljada na neku krpciu ali kad su knjige i edukacija u pitanju onda cena postaje prevelika. Odmah krenu da polemišu o tome kako neko želi da ih opljačka, kako je nešto preskupo i sl. Da li je nekad neko posmislio koliko rada, edukacije, čitanja, slušanja, koliko svakakvih trenutaka je neko prošao da bi iz njega izašla baš ta odlična knjiga koja baš Vama pomaže da Vam nešto klikne... ?! 

Koliko truda, vremena i umeća je uložila ekipa da napravimo baš takav predobar film uz koji se Vi opuštate, smejete...?! 

Kako je nastala baš ta pesma koja Vas uvek razveseli...?! Zašto uvek gledamo samo krajnji produkt? 

U jednom trenutku sam počela da želim neke stvari. Onda sam shvatila da umesto što toliko energije trošim želeći ih, zašto ne bih energiju usmerila ka koracima koji će me dovesti do istih stvari. 

Energija mora da kruži, misli moraju da teku, pa zašto ih onda ne bismo usmeravali. Razgovaram sa ljudima i pričamo baš o tome, kako to da jedan čovek koji je svestan da upravlja svojim mislima ne može da kreira život kakav želi. Kad sam rešila da počnem da se igram sa mojim mislila, zaista sam mislila da će to biti igra. Niko mi nije rekao da je u početku sve samo ne igra. Nekako je baš teško... Tek poneku misao sam uspevala da uhvatim i probam da promenim. A onda sam počela da primećujem one koje ne želim. Rekli su mi da je to napredak. I samim tim što je primetim, „dobila“ sam sposobnost da je uklonim. I to je teško, barem meni. Ali trudim se i ide nekako.






Čula sam da postoje znaci koji nam non stop iskaču i da ih treba pratiti. To npr. nisam odmah razumela. Najpre sam mislila da ako sve oko mene može biti znak, kako ću ga primetiti ?! Nisam se mnogo trudila da razumem, tj više sam se trudila da sebi objasnim da uopšte ni ne treba da razumem.

Po prirodi sam radoznala i bilo mi je teško da nateram sebe da ne postavljam sebi previše pitanja. Nisam još uvek dostigla nivo gde mogu reći da nijedno logično pitanje više ne postoji, da nijedna negativna misao ne zaluta ali se trudim, svaki dan sve svesnija svega toga. Počela sam da primećujem i znake. Dosta toga sada shvatam kao igru. Trudim se da samoj sebi zadajem kreativne radionice koje će mi držati pažnju na ono što zaista želim. 

Kažu da čovek uči dok je živ i da je to čar života. Ja bih se složila sa tim ali bih dodala da je svako učenje bolje i lepše ukoliko od svega toga napravimo jednu veliku radionicu i zaigramo se. A radionica k’o radionica, pa mora nekad nešto i da pukne, ali poenta je da uvek možemo da uzmemo dodatni materijal i napravimo još nešto bolje.

Piše: Marina Cvetković

Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram