Je li vam dosadno ili ste zapravo frustrirani svojim životom?


Osećanje dosade nešto što svi imamo u svom iskustvu. U poslednje vreme se u svom psihološkom radu sve više srećem sa ljudima koji mi ukazuju kako im je život jako dosadan, kako ih zapravo ništa ne pokreće i kako  ih sve što rade brzo ''smori“. Povlače se, ostvaruju sve manje interakcije sa ljudima i vrlo često zapadnu u jedno stanje letargičnosti i beznadežnosti. 






Svakodevnica im izgleda prilično jednolično i vrte se u začaranom krugu iz koga ne znaju kako da izađu. Premda se svako od nas razlikuje koliko će tragati za novim stvarima u životu i posle koliko vremena će mu neke stvari postati dosadne, ovde se radi u osećanju dosade koje je postalo deo egzistencije i koji može da maskira zapravo druge probleme u životu osobe. 

Lakše je ipak priznati da nam je dosadno, nego da su  na primer, ciljevi koje smo sebi zadali preveliki, da smo premabiociozni i da nemamo možda ni toliko kapaciteta ni toliko veština da neki cilj ostvarimo. Evo pregleda nekih pretpostavki šta to sve osećanje dosade u našim životima može simbolizirati.

Osećanje dosade kao simbol prevelike ambicije ili previše ciljeva u isto vreme

Kada su nam ciljevi suviše teški ili su preveliki zalogaj za naše trenutne kapacitete kojima raspolažemo, nalazimo da je teško ostvariti ih. Nekad smo i preplašeni i jednim delom sebe počinjemo da racionalizujemo situaciju, tako što sebi predstavljamo dosadnim da radimo na tom cilju. Onda ih odlažemo, a vrlo često bivamo i isfrustrirani tim odlaganjem i na kraju nam sam rad na tim ciljevima predstavlja jednu veliku muku. 

U ovom slučaju važno bi bilo racionalno se zagledati u sebe i postaviti realistične ciljeve, hijerarhijski, od najviše do najmanje dostižljivih.

Drugi slučaj je postavljanje više važnih ciljeva u isto vreme, gde nas negde sama projekcija rada na tim ciljevima i projekcija budućnosti u kojoj su ti ciljevi ostvareni može činiti vrlo anksioznim i blokirati nas, pa nam je na nesvesnom planu važnije da sve to predstavimo kao neku neprijatnu dosadnu aktivnost, nego da se suočavamo sa više prepreka u isto vreme.  





Jednostavna intervencija za ovakvu situaciju jeste zapravo rad na važnim ciljevima pojedinačno ili u kraćim vremenskim razmacima. Teško je isto vreme pronalaziti partnera, novi posao i novi stan. Naša ličnost će već dovoljno biti iscrpljena jednim od ovih ciljeva i samo ćemo raspršivati psihičku energiju, sve dok naš ego ne shvati postojeće stanje kao preteće i uključi mehanizam odbrane racionalizaciju i  situaciju opazimo kao dosadnu.

Osećanje dosade kao simbol manjka kreativnosti i promena tokom vremena

Jedina konstantna, sigurna stvar u našem životu je promena. Sve ostalo je nestalno i može vrlo brzo nestati. Međutim, činjenica da živimo u neizvesnom svetu za mnoge od nas je preteća i izaziva nam, ako ne ankisoznost, onda bar nelagodu. 

Činjenica da možemo jedino sebe u dovoljnoj meri menjati, a da opet mnogo toga ne zavisi od nas, često može biti dosta blokirajuća za samu osobu i ona joj se može opirati. 

Opiremo se tako što se ne menjamo i stalno radimo iste stvari, a za uzvrat očekujemo „leptiriće u stomaku“ i uzbuđenje kao na početku. Plašimo se promene, a radimo isto i očekujemo da će nas to zadovoljiti večno. 

Probajmo nešto novo. Odustanimo. Isključimo telefon na par dana. Otputujmo. Krenimo sami na koncert omiljenog benda. Upoznajmo neke nove ljude, probajmo neke nove hobije. Kreativnost i zanimljivost ne dolaze sami. Moramo da tragamo za istim.

Osećanje dosade kao simbol emotivne praznine i nedostatka smisla života

Iza osećanja dosade se često može skrivati zapravo dubok stepen praznine koji osoba ne može sebi da prizna, odnosno, slaba povezanost sa sebi sličnim ljudima, sa ljudima koji nas na određeni način inspirišu. Takođe, osećanje dosade je povezano i sa slabim socijalnim kontaktima ili sa socijalnim kontaktima koji nisu dovoljno bliski i ispunjavajući za nas. 

Na ovo se često nadovezuje i dosada kao odraz besmisla sopstvenog postojanja. Veliki broj ljudi u današnje vreme imaju problem sa osećanjem besmisla i mnogi se i nalaze u stanju jedne egzistencijalne izgubljenosti. 

Međutim, tokom rada na sebi, možemo otkriti da samo postojanje po sebi može biti smisao ili pak da smisao života ne moramo investirati u neki konkretan simbol, objekat, socijalnu relaciju, već da ga možemo svaki dan otkrivati, pa čak i u najmanjim sitnicama. Smisao samog postojanja ne moramo odmah otkriti i to može biti olakšavajuće po osobu kada shvati.

Osećanje dosade kao simbol gubitka važnih životnih ciljeva

Mnoga istraživanja ukazuju da je ključni element životne dosade zapravo ambivalentnost, koja se razvila kada su osobe odustale od nekih važnih životnih ciljeva, snova pod uticajem kulture, tradicije, drugih ili pod percepcijom da te ciljeve zaista ne mogu da ostvare. Nakon što su odustali, te ciljeve su zamenili manje važnim i nedovoljno inspirativnim i postali su emocionalno istrošeni. 

S jedne strane, osećaju bes i krivicu prema sebi, drugima i svetu, naročito onih koji su ih ''naterali'' da se odreknu od tih ciljeva, s druge stane, osećaju postiđenost, okrivljavaju se i uviđaju da nisu sledili sebe. 

Ovakav tip osećanja dosade se po principu virusa širi na ostale aspekte života i često je praćen osećanjem praznine i opšte pasivnosti. U ovoj situaciju, osobi trebamo pomoći da pronađe dovoljno važne i inspirativne ciljeve, kao i da sledi sebe u istim.

Osećanje dosade kao simbol za negativno viđenje sebe

Kada se osećamo bezvredni, slomljeni, depresivni, bez samopouzdanja, najčešće želimo da nas niko drugi ne gleda i da se zatvorimo u četiri zida. U tom vrtlogu osećanja najčešće radimo iste ili slične stvari iznova i iznova i osećamo se dosadno. 

Osećanje da ne možemo da ostvarimo neke ciljeve, jer smo mi sami sebi prepreka utiče i na to da ne vidimo smisao sopstvenog života. 

Najčešće kada smo depresivni, i zatvoreni smo za potencijalne mogućnosti i šanse, jer takvim viđenjem i kreiramo svet oko sebe. Dakle, da bismo prevenirali osećanje dosade i rutine, potrebno je da se osećamo sposobnim i samopouzdanim, odnosno, da prihvatimo sebe, a ne da se osuđujemo. Na tom putu prihvatanja moguće je da će iskrsavati različite stvari, ali i mi ćemo se menjati, što je već put u život u kome ne vlada dosada.

Piše: Anđelija Simic

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.

Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga https://andjelijasimic.wordpress.com/. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

U svom radu, veruje u ljudsku promenu, koja je jedina konstanta u našim životima. Svaki klijent ostavlja jedinstvenu psihološki otisak i cilj joj je da integracijom znanja i njihove motivacije, izrode novi pogled na svet i životnu filozofiju.




Instagram