Kako preći preko kamena spoticanja u životu?



Ovih dana je bilo puno dešavanja kod mene. Naišao je period slava i uskoro kreće praznična euforija. Beograd već prilično sija. S obzirom da je bilo dosta dešavanja nikako da sednem za kompjuter i krenem sa pisanjem. 
Iskreno, dani su bili prilično lepo ispunjeni ali mi je pomalo nedostajalo pisanje. Kao što sam već rekla, Beograd je zasijao, praznična euforija polako izlazi na pozornicu a sa njom i sve što ona nosi. Kažu da su praznici vreme kad se dešava najviše čuda. A svi mi koji verujemo u čuda, obožavamo praznike. U ovoj našoj radionici od života nekad smo najtalentovaniji majstori našeg zanata, a nekad se odjednom pretvorimo u najsmotaniju osobu. Zar ne? 

Je li vam se čini nekad da vam fokus zaluta iako znate i slušate o tome kako je bitno ono na šta se fokusiramo? Kad mi se to desi, a dešava mi se, osetim se baš nekako smotanom. Ranije više nego sad ali sam u tim trenucima znala da se naljutim na samu sebe. 



Kako i pored vežbe ipak ponekad budem smotana... I ljutila sam se sve dok nisam skontala da to ustvari nije moja smotanost već samo mali kamenčić o koji se spotaknem jer sam ubrzala, jer sam zaboravila da izglancam ili obojim komad koji mi se činio završenim. 

Čovek je baš nekako čudno biće. Zanima me ko nas je i kad napravio tako čudnim... Krenemo da vežbamo i čim se pojavi neki kilogram manje na vagi mi smanjujemo vežbanje. Krenemo sa radom na sebi, počnemo da primećujemo pozitivne promene i odjednom je sve manje vremena za taj rad. 

Nisam baš ponosna što ću ovo reći ali i kod mene dolazi do ovih pojava. Ali ja ne bih bila ja kad ne bih našla pozitivnu stranu svega pa i ovoga. Sigurno se pitate šta bi sad bilo pozitivna strana a da nije izgovor... Pozitivna strana bi bila činjenica da sam primetila i osvestila da sam i ja jedna od onih koji to rade. Pa nije li to korak napred?! A svaki korak, ma koliko malen bio, je bolji od tapkanja u mestu. Je l da da se slažete sa mnom? 😇

Pa da se vratimo mi tom kamenu spoticanja. Razmišljam kako da kontrolišem moj fokus... ja želim biti super majstor u radionici mog života ali ono što treba da vežbam jeste obradjivanje tog kamena spoticanja. Dodju momenti kad mi naidje gomila ideja kako bih mogla da kontrolišem fokus a onda naidji i oni momenti kad se osetim nemoćnom. Uf, baš ne volim te momente. Ali čini mi se da sad pored toga što ih ne volim počeli su mnogo da mi smetaju. Ne čini vam se da je i to jedan korak napred? 

Ja sam vizuelni tip. Volim papir i olovku. Nisam baš neki vešti slikar ali kažu da znam da naškrabam reči. 😉 Negde sam pročitala/čula da je pisanje prilično moćan alat. Jednom sam vam pisala o životu koji je ustvari bajka, o realnosti koju svako od nas živi. 

Nekad se zapitam ako sve ovo znamo, ako znamo da smo mi majstori zašto ne pravimo realnost koju želimo?! Zašto se ne trudimo dovoljno oko vežbe sa obradjivanjem kamena spoticanja?! Isto kao i kad rešimo da se fizički razdrmamo, ne ode svako od nas na isti tip vežbanja. Nekom prija teretana, nekom trčanje, nekom ples... Ali svako nadje ono što mu odgovara ne bi li došao do željenog rezultata. 

Isto je i sa ovim našim vežbanjem. Jedino što treba da uradimo je da nadjemo onu vežbu koja baš nas vodi do željenih rezultata. A onda samo da ostanemo istrajni i na kraju uživamo u rezultatu. Ja sam svoju vežbu našla. 

Hajde da se opet malo igramo, hajde da zadamo sebi zadatak da pronadjemo vežbu koja uspešno obradjuje naš kamen i koja nas pravi najveštijim majstorima. Baš me zanima šta ću da napravim, a vas?


Piše: Marina Cvetković


Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram