Prestanite kukati: poigrajte se sa svojim životom!



Ovih dana se puno priča o Noći Veštica. I ne samo o tome, priča se o svakakvim uticajima kultura jedne na drugu. Čujem ljude kako komentarišu o tome šta smo primili od drugih naroda i kultura. Uglavnom se svodi na žaljenje i kukanje. Nigde nisam primetila da je obavezno propisano da ljudi slave razne događaje, niti da prihvataju bilo kakve običaje. 
Čak ni svoje a naročito ne druge. I uvek mi je bilo fascinantno kako ljudi vole da prihvate nešto pod izgovorom da tako treba/mora a onda im to postane glavna tema i uzrok nezadovoljstva. Nekad mi se čini da je ljudima lakše da kukaju nego da se malo pokrenu i promene nešto. 




Mada ne mogu a da ne primetim da su ljudi počeli da se bude. Valjda im je dosadilo kukanje. Šta znam, to mu dodje kao nekakva stara gramofonska ploča, vrtela se, vrtela i sad su gramofonske igle uradile svoje. Više ni ta ploča ne zvuči kao pre. 

Ne bih ja tu krivila ljude (ako bismo sad tražili krivce). Sa svih strana nas bombarduju svakakvim nekvalitetnim i teškim temama. Ali opet i to je nešto što možemo da prihvatimo ili ne. I tu imamo mogućnost izbora. I ako malo bolje razmislimo sve je ustvari jedan izbor. 

Prošli put sam vam rekla da ja na život gledam kao na radionicu. Volela bih da su nas u školi ili još bolje u vrtiću „gnjavili“ sa predmetom stvaranja. Ali kad već nisu, ko nam brani da taj predmet sami uvedemo... 

Čovek uči celog života, tako da ću odmah zaustaviti one koji su već počeli da nabrajaju izgovore zašto ne bi mogli da uvedu novi predmet. 

Život je jedna velika škola i nikad nije kasno za nove predmete. Kao i svaka škola tu su i neki ne tako zanimljivi predmeti. U našoj školi života ja bih tim ne tako zanimljivim predmetima nazivala one momente koji u nama ne izazivaju leptiriće, osmehe, sreću, čežnju i slične osećaje. 

Sećam se onih dana u srednjoj školi kad sam „morala“ da učim predmete koji su mi bili sve samo ne zanimljivi. Sad iz ovog ugla bih rekla da su me i ti predmeti mnogo čemu naučili. Ako ništa drugo, onda bar od čega u životu da „bežim“, zahvaljujući tome što su me gušili ja sam se odaljila i studirala nešto sasvim drugo. 



Isto je tako i u životu. Postoje momenti koji nas guše. Oni momenti kada osećamo da nemamo snage ni vazduha da udahnemo a kamoli da se podignemo i borimo za nešto. Verujem da je svako od nas imao onaj trenutak kad se sve u nama kida, kad toliko boli da se zapitamo čemu se smeju ljudi oko nas... 

Ja se sećam jednog jako teškog momenta kad sam se pitala kako je moguće da svet nije stao, kako je moguće da je nekom taj dan sasvim običan ili divan sunčan dan kad je meni bio sve samo ne sunčan i divan? 

Boreći se sa tim danom naučila sam jednu veliku lekciju. Zahvaljujući toj lekciji ja sam sad ovde i vama pišem. I zahvaljujući toj lekciji ja i dalje imam sunčane i divne dane.

Naša mala radionica života je prepuna materijala. Svako ima svoje omiljene komade. Ali nije isključeno da će se neki od tih komada razbiti. Neki od starosti pukne sam od sebe, a neki se iznenada slomi. Iz bilo kod razloga da je puklo naše je da sakupimo ostatke, da ih zapakujemo u neku kutiju i nastavimo dalje. Niko nije rekao da lako čistiti i sredjivati polomljeni haos, ali niko nije rekao ni da je nemoguće očistiti ga. 

Ako je taj komad bio jako vredan uvek ćemo se sećati njega i ja vam garantujem da će vam uvek mamiti osmeh na lice. Ukoliko nije bio baš toliko vredan, sakupićemo ostatke i s vremenom shvatiti da nam nije bio ni potreban. Svi ti komadi su naše životne lekcije. Svaki dan nam donosi po neki novi komad ili uradi nešto sa starim. Na nama je koliko ćemo negovati koji od tih komada. 

Svaki polomljeni komad će nas naučiti ili podsetiti na nešto. Da li ćemo za polomljenim komadom žaliti i tražiti krivca što je puk’o ili naučiti da sa drugim budemo pažljiviji – NAŠ JE IZBOR!

I danas vas izazivam da u naše radionice uvedemo novi predmet i napravimo remek delo. Svako od nas je umetnik i glavna faca svoje radionice. 


Piše: Marina Cvetković


Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram