Zašto nije zdravo ne ispoljavati svoje emocije?



Koliko često prepoznajemo  sebe, kroz razne zabrane, nedozvoljavajući  sebi,  da se ispoljimo svojom suštinom. Svojim pokretačkim snagama, veličanstvnih mogućnosti, sjajnih ideja, beskrajnih inspirativnih trenutaka, koji vrlo često ostanu duboko u nama, i nikada se  ne  ostvare, kako bi obojili naše živote, smislom i radošču; lepotom postojanja, uzvišenosti  prepuštanja trenutku.  Šta mi to sebi branimo, u čemu kočimo sebe, koji su uzroci i koreni, nemogućnosti samoostvarenja, samospoznaje, i trajnih kvalitetnih uverenja, o svrsi života, koga  živimo?!  





Koliko puta do sada smo gušili svoje EMOCIJE?  Ne dozvoljavajući im da isplivaju na površinu, kako bi smo ih sagledali, priznali i prihvatili, kako bi smo osvestili razna stanja kroz koja prolazimo, i  na taj način razgradili i najmanji  vid otpora u nama.  Kada smo bili toliko maleni, da nismo ni jednim svojim delićem mogli da iskontrolišemo, da li je nešto dobro ili loše, da li je nešto primereno ili kažnjivo; kada nismo mogli da sagledamo nivoe; lepo – ružno, pametno – glupo, bogato – siromašno…kada smo bili, samo čista ljubav, najbliža IZVORU; nismo prepoznavali takve životne parametre. Niko nas tome nije mogao naučiti, bili smo male, slatke bebe. Savršeno srećne, čista esencija ljubavi. Svi su nas mnogo voleli, nisu nikada imali stav po pitanju, glasnog izražavanja BESA. Da, bebe kada  su besne, zacrvene se i vrište celim telom, i čuje ih čitava zgrada, i sav komšiluk, i sve je u redu. Za pet minuta one se ponovo igraju, smeškaju, i na razne načine svima pokazuju svoju SREĆU. Ali su najpre iskalile svoj bes…

EMOCIJA BESA ILI LJUTNJE  je napustila to maleno biće, kroz prirodni  životni ciklus. Ukoliko ne pridajemo EMOCIJAMA značaj koji zaslužuju, ukoliko ih guramo dalje od sebe, kao nešto pogubno po nas; zaista tako i može da bude. Vremenom potiskivanjem, odnosno ne ispoljavanjem svojih EMOTIVNIH STANJA,  ugrožavamo, prirodno nam dato fiziko zdravlje, kroz manifestaciju, raznih nezdravosti.  Tada se uglavnom usmeravamo na posledicu, zanemarujući davno nastao EMOTIVNI BOL, koga smo mentalno potisnuli, izgubili , te se potpuno  odvojili od njega.  

Zašto toliko uporno čuvamo u sebi: BES, LJUTNJU, OGORČENOST… Zašto se toliko plašimo njihovog oslobađanja? Ko nas je tako usmeravao? Potiskivanje je put do samouništenja, svakako postepeno, veoma postepeno, ali sigurno polako trujemo sebe.  Gde god da se sada nalazimo, u bilo kakvoj životnoj situaciji, zastanimo na čas, oslušnimo svoje emocije! Posvetimo im se! Šta nam govore? Ispratimo osećaj u stomaku. Ako smo opušteni u tom delu, dobro je, no ipak afirmišimo: DOZVOLJAVAM SEBI, DA OSETIM LJUTNJU, ponovo obratimo pažnju na naš stomak i srce… Oslušnimo, šta nam poručuju naše emocije. EMOCIJE će nam uvek dati odgovor, gde se nalazimo u svom životu. Dobićemo potvrdu zahvaljujući emocijama, DA LI SMO BAŠ TU GDE TREBA DA SMO! Naučimo da se prepustimo, i da pratimo GOVOR DUŠE!   

Sve ovo što danas znamo i sa čim u zahvalnosti života putujemo, stazom koju smo birali; nismo znali u vremenu, kada su umesto nas i za nas odlučivali naši roditelji, profesori… 

Svi oni koji su svojim savetima, brižnošću, vaspitnim metodama… nas podučavali životu. Svi su oni po malo ostavili svoje tragove, dok smo se razvijali i rasli na putu, na kome smo otkrivali ko smo, i zašto smo ovde. Bilo je tu mnogo zbunjenosti, nedoumica, kao i želje da poletimo što pre u taj primamljiv svet, odraslih ljudi koji nas podučavaju. Čemu su nas učili? Svemu onome, što su znali, ili što nisu znali… Dobijali smo ljubav na načine na koje su naši roditelji znali da nam je pruže. Voleli su nas svojim EMOCIJAMA iz detinjstva. Vrlo često su nas voleli uplašeni i frustrirani, neostvareni… Voleli su nas iz uloge žrtve, iz trenutne ljutnje ili besa. 

Nekada su nas voleli jer smo im mnogo trebali, iz vremena, kada je njihova EMOTIVNA BOL poput eksplozije odjekivala, njihovim životima. Uvek smo bili voljeni!!! Čak i onda kada su bezrazložnu svoju dugo čuvanu ogorčenost ispoljavali na nama. Zahvalni budimo, sami pravimo uslove, pod kojima smo odlučili da dođemo u svoja fizička tela. Ponekada profesori, vaspitači nisu svesni svojih uloga. Raditi sa decom, znači decu voleti, onda kada se suprotstavljaju mišljenju mase, jer imaju svoje mišljenje, onda kada su nemirni, jer tada istražuju svetove, putujući daleko…

Dragi profesori, vaspitači setite se šta ste sanjali kada ste bili TINEJDŽER… Ako su vam se snovi ostvarili, i postali ste neko ko je tu, da radi sa decom, znajte da je najvažniji predmet da decu oslobodite straha, frustracije... Kada ste sa njima budite, ono što ste bili vi u njihovim tinejdžerskim snovima. Uvedite predmet, na kome će te se svi skupa oslobađati emocija, koje guše i pritiskaju. 





Budite Ljubav i blagost, budite hrabrost da ih tako hrabre bodrite… I nekome će te promeniti život, tako što će baš zahvaljujući vama, postati, ono što su oduvek želeli. EMOCIJE su tu da nas opomenu, da baš sad ovog trenutka počnemo da ih se oslobađamo. Ako osetimo BES, ne prenosimo  ga na druge ljude;  u redu je biti besan ! 

Uradimo nešto  čime ćemo  pomoći sebi i drugima. Udarajmo snažno po jastucima,  bokserskim vrećama, trčimo, dok nas noge nose… Uzmimo svesku i pišimo na koga smo sve ljuti…. I samo beskrajno mnogo volimo sebe, svakodnevno iskazujmo ljubav i zahvalnost, osetimo kako nas prožimaju, topla osećanja. Osetimo kako život pulsira, u nama, kako nam je udah lak, oplemenjen mirisom izvorne ljubavi i radosti; zahvaljujući ODLUCI, da se oslobađamo EMOCIJA, koje smo usvojili, odrastanjem, a koje nam slamaju, duh. Oslobađanjem emocija, postajemo slobodni i srećni!  I nikada, zaista nikada ne zaboravimo da osluškujemo GOVOR DUŠE.

Piše: Gordana Goggy Pavkov (trener ličnog rasta i razvoja po metodi Lujze Hej)

Zovem se Gordana Pavkov, živim u Novom Sadu. Još kao dete razmišljala sam o postojanju drugačijeg, lepšeg i ispunjenijeg života. Imala sam za svoje roditelje, mnoga pitanja, na koja nisam dobijala odgovore. Pitala sam se, zašto se ljudi razlikuju, i ko to određuje pravila ko će biti bogat, ko siromašan. Ko priznat i poznat, a za koga se nikad neće čuti...Verovala sam da ću jednoga dana imati odgovore. Takođe me je mučilo saznanje, koje sam stekla u detinjstvu, da moram biti kopija svojih roditelja, te udovoljavati njihovim uverenjima; šta je za mene dobro, a šta loše.  Nisam želela da prihvatim, kako su mnogi govorili, da smo začeti u grehu, da postoji, kazna, pakao…I bila sam u nedoumici, šta je Bog? Dok jednog dana misterija nije razotkrivena, saznanjem,  o veličanstvenoj moći LJUBAVI. Oduvek sam znala da želim studirati Književnost, Novinarstvo ili psihologiju. Međutim to je za moje roditelje bilo poražavajuće. Na njihov nagovor, moje studije su bile na Poljoprivrednom fakultetu; odsek -  Zaštita bilja. Nikada nisam radila u struci, samo sam želela udovoljiti drugima. Mnogo sam čitala...I vremenom donela odluku, da živim svoje talente, a ne moranja. Danas živim svoj divan ispunjen život. Iscelila sam svoje fizičko telo, zahvaljujući sjajnoj Lujzi Hej. Motivacioni sam govornik, kreator svake sekunde svog života. Uskoro na pomolu i moja knjiga...Raduje me i rad sa decom podjednako kao sa svima koji žele, da žive ono što stvarno jesu. Zahvaljujući sjajnom programu Heal Your Life, trener sam ličnog rasta i razvoja. Predavanja na razne teme, me raduju, kao i radionice, koje sam i ja svojevremeno prošla, i doživela potvrdu, da postoji svet, u kojem je moguće ostvariti svoje snove. 

Moja Facebook stranica – Gordana Pavkov   
E – mail: zogopavkov@gmail.com

Instagram