Ova novogodišnja rezolucija ućinit će vas boljom osobom



Posmatrajući svoje dete i sebe u odnosu sa njom, dolazim do raznih uvida i inspiracija za razne tekstove, a ovaj je jedan od njih.


Naime, uhvatim sebe pre neki dan kako potpuno opčinjeno posmatram svoju ćerkicu i primetim kako razmišljam o tome da bih mogla da je gledam celoga života i da ni u jednom trenutku ne izgubim taj osećaj da posmatram nekog izuzetnog i meni izvanredno vrednog i važnog bića. A onda se setim kako su mene isto tako posmatrale moja mama i moja sada pokojna baka i kako je mene to u tinejdžersom dobu strašno nerviralo. 

Nije mi bilo jasno zašto „pilje“ u mene i tražila sam da se sklone, da me ostave na miru. Pubertet je čaroban period života svakako i za one koji kroz njega prolaze i za one koji sa pubertetlijama žive, ali to je svakako tema za sebe. 



Elem, podsetih se onoga da nikada ne možemo znati kako je nekom drugom, osim ako nismo i sami na neki način bili u istoj situaciji.

Ljudi često ne razumeju druge i neretko ih osuđuju, a da pri tom nikada sami nisu bili u istom položaju, nikada nisu bili u tim cipelama.

Sećam se za gomilu stvari u vezi majčinstva, partnerskih odnosa, gde sam u ranoj adolescenciji mudrovala i govorila kako „ja nikada neću...“ ili „ja ću to drugačije...“. A onda prođu godine, svašta naučimo, iskusimo i vidimo stvari iz nekog drugog ugla. I ovo je ok. 

Pubertet i adolescencija i jesu životni periodi kada sve preispitujemo i kada „sve najbolje znamo“. Tada je ok da tek razvijamo svest o tome da su ljudi različiti, da su životne prilike drugačije, da puno faktora utiče na svaku našu odluku, svaki naš izbor, a i da na kraju krajeva svako od nas i ima pravo da pravi sopstvene izbore, pa makar ih drugi videli kao greške.

Međutim, nije retko da i u odraslom dobu smetnemo s uma da ljudi imaju pravo da iz svog ugla vide neku svoju stvarnost, realnost iz nekih drugih cipela. 



Tada umemo da popreko gledamo na druge ljude jer se ne ponašaju onako kako mi mislimo da je učtivo, jer ne razmišljaju na isti našin kao mi, jer se ne oblače na nama sličan način, ne donose odluke s kojima se mi slažemo... Ali nam svakako ne prija kada nas drugi osuđuju.

Približava nam se naredna godina. Mnogi donose novogodišnje odluke, postavljaju sebi razne ciljeve za narednih 365 dana.

Moj predlog je da na tu listu stavimo i veću toleranciju. Da u narednoj godini pokažemo više razumevanja za ljude, da pustimo čak i one najbliže da prave greške i da na njima uče, da ne zaboravimo da je svaka noga i svaka cipela drugačija i da nikada dvema osobama jedne iste cipele ne budu jednako (ne)udobne. 

Kada imamo na umu da je svako drugačiji, da ima drugačiju životnu priču i da na različite načine možemo videti jednu te istu stvar i da je to ok i da na to imamo pravo - onda nam je lakše i druge da pustimo da žive svoj život kako misle da treba, ali i da sebe oslobodimo pritiska „šta će ljudi reći“ i da na autentičan način živimo svoje živote i uživamo u svakom danu i svemu što on sa sobom nosi.


Piše: Ivana Milosavljevic
Ivana Milosavljević, diplomirani psiholog sa višegodišnjim iskustvom u oblasti psihološkog savetovanja i vođenja psihološko - edukativnih radionica. 

Kontakt putem koga je moguće zakazati psihološko savetovanje je e-mail adresa milosavljevic.psiholog@gmail.com i telefon 063/74-26-130. 

Više o autoru teksta i aktivnostima koje organizuje možete pročitati na www.radnasebi.wordpress.com

Instagram