Naučimo da praštamo i oslobodimo se bolne prošlosti!


Tokom života učimo razne lekcije. Većina naučenog nikada nam ne posluži, kako bi smo sebe ostvarili, svesno i sa mnogo ljubavi prema onome što uistinu jesmo. Živimo zablude, živimo tuđe životne priče, živimo moranja! Naša uverenja kreiraju našu stvarnost. Tako da sve životne priče liče jedna na drugu.  
Naučili su nas, da je život borba, bol; koji ne smemo ispoljavati, jer bi smo mogli otkriti, svoje slabosti. Naučili su nas da ispoljavanje emocija, ne može biti nešto lepo i korisno, već naprotiv, ogledalo nemoći, očaja, čak i osećaja krivice. Naučili su nas kako da zaboravimo ko jesmo, i da prihvatimo opšte usvojena pravila, lepog ponašanja, sa posebnim osvrtom na temu: „Šta će reći okruženje...“ Te tako počesmo živeti nametnute obrasce, onih koji pre nas dođoše, i sa tim pravom, podeliše nam životne lekcije! 




Ko su to „ONI“ ? To su naši roditelji, vaspitači, naši nastavnici, učitelji iz svih životnih oblasti... Svi su veoma naporno radili na tome, da ne skrenemo sa puta. 

Uvodili, kazne, ukazivali na greške, ponosili se nama kada smo bili „DOBRI“. Želeli su da živimo njihove neostvarene snove i ambicije, da ostvarujemo njihove želje.  Sve su nam servirali ! Poslušno smo uzimali ponuđeno, ne pitajući se da li nam je i koliko potrebno, da se hranimo ljubavlju, koja to nije, razumevanjem o kojem se pričalo ali ne i osećalo... 

Bili smo gladni istinske ljubavi, pažnje, brižnosti... Bili smo željni da nas prihvate i zavole, baš onakve kakvi jesmo. 

Mnogo puta smo ih podsećali, da je LJUBAV u osnovi svega! Da je njena moć tako blizu. Koliko smo ožiljaka zadobili, kao deca i sve ih potisnuli, da se ne vide, da ne otkriju, ništa o nama. Da ni nas same ne podsećaju, na proživljeno, i ne zaboravljeno. Ostadoše tragovi na malim životima. Kako život nije zamišljen kao polje skrhanosti, i jadikovanja nad onim što proživljavamo, vredi se podsetiti IZVORA sa koga smo svi potekli, i neraskidivosti sa njim. Razumevanjem koliko smo voljeni, pokušajmo ući u svoju tišinu, zatvorenih očiju, ostanimo u njoj, oslobođeni od misli. Činimo to svakog dana i doživećemo razumevanje LJUBAVI! 
Osetićemo da smo bezuslovno voljeni, od samog početka do kraja, koji i ne postoji. Razumećemo da možemo otpustiti sve što smo godinama sakupljali, u vidu bolnih iskustava. 
Razumećemo i razloge naših dugo čuvanih NEOPROŠTAJA! 
Kada razumemo i prihvatimo, da smo svi isti, da svi radimo samo onoliko koliko znamo. Kada osvestimo istinu da su naši roditelji, naš izbor, i da smo mi njihova želja, koja im se ostvarila, i unela radost u njihove živote; shvatićemo da smo počeli sebe da volimo, a ta je ljubav toliko jaka, da sve i svakom PRAŠTA! Zarad te ljubavi, naša spremnost da oprostimo i zaboravimo, svakog dana je sve jača. Naši životi su neprocenjivo blago, svakodnevno otkrivajmo razloge, zbog kojih smo rešili da dođemo u naša fizička tela. Ovde smo, da iz svih „teških lekcija“, koje smo ipak savladali, naučimo da živimo u kreiranju svojih priča, nadahnuti Božanskom iskrom, koja svetli kroz nas i otvara nas za nove istine života. Da bi smo sa sobom ostali u besprekornom miru, dozvolimo svima da su u pravu. Jer to i jeste tako. 

Svi smo mi u pravu, iz našeg pogleda na život, našeg viđenja svih životnih nanifestacija. Razvijamo se iz plodnog semena ljubavi, koje je neslučajnošću ostavljeno, na mesto sa koga smo ponikli. To mesto je moralo biti ostavljeno, semenu koje će malo po malo sazrevati, koje će preživeti, sve prilike i neprilike, i jednoga jutra zamirisati mirisom rascvetalih behara. To je proleće naših BUĐENJA, to je razumevanje toka života. Idući životnim tokom, obezbeđujemo za sebe mnoštvo divnih prilika za napredovanje. Praštanje više nije teško i nerazumljivo. 
Praštanje jesu otvorena vrata, kroz koja kada prođemo doživljavamo slobodu. 
Kako ćemo praštati, za sve rane i sve isplakane suze, za sva nerazumevanja, onoga od koga potičemo. Tako što ćemo udahnuti život punim plućima, i osetiti SREĆU! Sreća je naše prirodno stanje; ona oblikuje svaki trenutak razlogom da idemo dalje i vidimo više. Sreća nam otvara sva čula. Pomaže nam da prepoznamo u sebi, ono što smo mislili, da ne postoji. Da ostavimo tragove, po kojima će se mnogi  kretati, kako bi se učili praštanju. Ne želimo više sebe da kažnjavamo, premotavajući isti film, u sadašnjem vremenu, zbog nečega što se desilo u prošlosti. Ta spoznaja čini da sreća ispuni čitavo naše postojanje. 

PRAŠTANJE je od ogromnog značaja! Ako nam čini poteškoću, da stanemo pred osobu, kojoj nismo oprostili, i da joj kažemo, da sada razumemo  njen strah; i da sve što smo nekada proživljavali, sada ostavljamo iza sebe, kao potpuno neupotrebljivo, ako osećamo nelagodu, upotrebimo druge metode. Sednimo ispred našeg prelepog ogledala, i počnimo da pričamo. Čućemo i sebe i zamišljenog sagovornika. Sebe kako izgovaramo: VOLJNA SAM DA PRAŠTAM I SEBI I DRUGIMA! Voljna sam da oprostim svima koji su me ikada povredili, takođe opraštam sebi, što sam povredila druge... Moguće da ćemo čuti tuđe misli u svom umu: RADIO SAM NAJBOLJE, DRUGAČIJE NISAM ZNAO... 

Istog trenutka sva težina i teskoba, koja nas je tako dugo pritiskala, potonuće, izbledeće, otići će sa zaboravom, obezvredniće samu sebe; ostaće samo čista LJUBAV i MIR! 
Ostaće osmeh koga bismo hteli podeliti sa celim svetom. Čudesna lakoća će  nas preplaviti, i shvatićemo da je taj osećaj, sve što nam je potrebno, za čim smo težili. 



Praštanje je uzvišen čin dopuštanja, da još jednom razumemo, značaj ljubavi prema sebi. Praštanjem preveniramo mnoge nezdravosti. 

Naše fizičko telo bi kad tad, progovorilo, jaukom, krikom... koga bi smo gušili u sebi. Nezdravost bi se ponovo javljala... Što bismo više utišavali svoju bol, ona bi još više rasla, i njen vapaj bio bi gromoglasniji. Bolni vapaj neoprošta! Zato praštajmo! Najpre oprostimo sebi! Ne dozvolimo da živimo sa teretom samosažaljenja. Uspravimo se, pogledajmo u beskrajno plavetnilo neba, primetimo, koliko smo  moćni i veličanstveni, kolika smo ljubav, voljena bića maestralnog kreatora. 

Zato verujmo životu, prijatelji. Koliko god da nam se čini da je taj put, ponekad mračan, trnovit, težak, ipak je neophodan. 
Zahvaljujući njegovim visoko postavljenim preprekama, da pređemo na drugu svetliju stranu, postajemo smeliji, stičući mudrost, neophodnu za put pred nama. Na tom putu, vraćamo se kući. Vraćamo se u svoje središte, kako bismo osetili DUŠU, koja sve vreme prati svaki naš korak. Srećan nam povratak prijatelji!
Piše: Gordana Goggy Pavkov (trener ličnog rasta i razvoja po metodi Lujze Hej)

Zovem se Gordana Pavkov, živim u Novom Sadu. Još kao dete razmišljala sam o postojanju drugačijeg, lepšeg i ispunjenijeg života. Imala sam za svoje roditelje, mnoga pitanja, na koja nisam dobijala odgovore. Pitala sam se, zašto se ljudi razlikuju, i ko to određuje pravila ko će biti bogat, ko siromašan. Ko priznat i poznat, a za koga se nikad neće čuti...Verovala sam da ću jednoga dana imati odgovore. Takođe me je mučilo saznanje, koje sam stekla u detinjstvu, da moram biti kopija svojih roditelja, te udovoljavati njihovim uverenjima; šta je za mene dobro, a šta loše.  Nisam želela da prihvatim, kako su mnogi govorili, da smo začeti u grehu, da postoji, kazna, pakao…I bila sam u nedoumici, šta je Bog? Dok jednog dana misterija nije razotkrivena, saznanjem,  o veličanstvenoj moći LJUBAVI. Oduvek sam znala da želim studirati Književnost, Novinarstvo ili psihologiju. Međutim to je za moje roditelje bilo poražavajuće. Na njihov nagovor, moje studije su bile na Poljoprivrednom fakultetu; odsek -  Zaštita bilja. Nikada nisam radila u struci, samo sam želela udovoljiti drugima. Mnogo sam čitala...I vremenom donela odluku, da živim svoje talente, a ne moranja. Danas živim svoj divan ispunjen život. Iscelila sam svoje fizičko telo, zahvaljujući sjajnoj Lujzi Hej. Motivacioni sam govornik, kreator svake sekunde svog života. Uskoro na pomolu i moja knjiga...Raduje me i rad sa decom podjednako kao sa svima koji žele, da žive ono što stvarno jesu. Zahvaljujući sjajnom programu Heal Your Life, trener sam ličnog rasta i razvoja. Predavanja na razne teme, me raduju, kao i radionice, koje sam i ja svojevremeno prošla, i doživela potvrdu, da postoji svet, u kojem je moguće ostvariti svoje snove. 

Moja Facebook stranica – Gordana Pavkov   
E – mail: zogopavkov@gmail.com

Instagram