Vi morate otkriti šta vas čini sretnima i ka tome ići. A kada ste vi zadovoljni i sretni usrećujete i druge, jer širite pozitivne vibracije oko sebe.

Kako nauciti tumačiti govor naše duše?



Ovih dana se sunce malo poigralo sa nama a i sa ovom baba Martom, pa smo bili izmamljeni napolje. Bila sam u velikoj muci da odjednom izvučem stvar koja nije vuneni džemper, ili koja bar nije predviđena za minus. Koristila sam svaku priliku da izbgenem saobraćaj i da mogu vam reći da sam se baš lepo išetala. Tako šetajući imala sam dosta vremena da se družim sama sa sobom. 


Čovek je društveno biće. I kao takav ima stalnu potrebu da bude u društvu. Ja sam, reklo bi se, školski primer te definicije. Još iz školskih dana vučem tu neku potrebu za ljudima. 



Volim ljude. Volim dosta ljudi oko mene. Volim tu različitost kod ljudi. To je možda nešto što sam naučila onda kad sam počela da radim na sebi i sa sobom. Tad sam takođe naučila tj shvatila da je čovek društveno biće... 

Čak i kad smo sami, mi zapravo nismo sami (uvek sam se ježila od ovakvih „u pokušaju filozofskih rečenica“). Kažu da čovek može da bude sam sa sobom. Eto, i ovde smo upotrebili predlog za društvo ( sa kim). Ne znam kako će ovo sad zvučati, ali sam veoma zavolela druženje sa samom sobom. 

Prijaju mi momenti kad sam samoj sebi najbolji sagovornik. Nisam verovala da ću ovo ikad reći (mada sad i ne govorim 😊 ) ali nekad osećaji znaju da govore hiljadu reči. Često čujemo koliko je bitno pratiti emociju. Ja sam emociju počela da razumem kao glas moje „same sebe“. Zahvaljujući toj emociji baš se super ispričam sama sa sobom. 
Nisam baš uvek umela da ćaskam sa uživanjem sama sa sobom. Nekad je znalo da mi bude čak i naporno. Kao da neka erupcija misli krene i imam utisak da će mozak da eksplodira. A onda shvatim ja aktiviram vulkan. Naš vulkan se aktivira kad se svadjamo sami sa sobom, kad nismo u skladu sa samim sobom. A izgleda da je prirodno da budemo. I otuda erupcije. 

Najteže mi je bilo da naučim jezik kojim govori moja „sama sebe“. Ali vremenom kao i sve ostalo i to nekako dodje. Sad već pričamo skoro pa istim jezikom. „Sama sebe“ priča kroz emocije. I zato nam svi stalno govore kolika je ta emocija bitna. 

Svako od nas ima neke osećaje. Postoje mesta u našem telu koja nam govore kakve emocije tinjaju u nama. Sve što mi treba da uradimo je da skontamo koja su mesta i o kakvim emocijama govore. Čim to skontamo kreću najlepša i najkorisnija druženja. 

Kako ste već navikli da ja volim da završavam nečim što podseća na radionicu, ovaj put predlažem da se poigramo malo sami sa sobom, da naučimo ili usavršimo taj jezik koji nas povezuje, da naučimo da razaznajemo emocije i odlučimo da pratimo samo one koje nam gode. 

Učenje stranih jezika je predivno i korisno, ali učenje ovog jezika mislim da bi nam mogla biti najkorisnija stvar koju možemo sami za sebe da uradimo. Pa, šta čekamo?


Piše: Marina Cvetković


Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

You May Also Like

0 komentari