Kako ostvariti svoje snove uprkos surovoj realnosti?



Prethodnih par dana je proleće nas, čini mi se, sve izmamilo na ulice. Na svakom ćošku smo se sudarali sa drugim ljudima. Ne zato što niko nije obraćao pažnju, već nas je valjda bilo previše na ulicama. 




Posle duge i hladne zime zaboravili smo kako je koračati i sretati ljude. Mada, nekad pomislim da to nema veze sa zimom već sa ovim ludačkim vremenom (opet ja o ludačkom vremenu) koje nas je otuđilo jedne od drugih. Više ne znamo ni kako da se ponašamo kad nam u susret ide čovek. Ne znam da li se vama čini ali kad se nekom nasmešim, eto tek onako, taj neko me malkice čudno pogleda... Ne, nemaju svi taj čudan pogled, na sreću :)

Proleće je i mene izmamilo napolje pa sam svašta nešto zabavno radila... Posle nekog vremena ponovo sam stala na rolere. Eh, kakve sreće. Taj dan sam čekirala kao srećan.
Mada imao je dosta razloga da ga čekiram kao takvog :) ali roleri su nekako obeležili dan.

Neki čudan, dobro ajde ne baš čudan, ali drugačiji osećaj me je obuzimao ovih dana. Znate onaj osećaj kad radite nešto/pričate sa nekim o nečemu a čini vam se kao da se to već desilo/odigralo... Da, znam da postoji izraz za tako nešto ali ipak JOK, ja bih rekla da je to možda pre neko proživljavanje nečeg što mi duboko u sebi odavno želimo a sad proživljavamo.




Jeste li razmišljali nekad o tome da smo zapostavili naše želje, naše snove, ono u šta verujemo ili bar ono u šta smo nekad verovali? Ja i dalje čuvam ono maleno dete u meni i verujem da svako ko ga čuva zna o čemu ja sad govorim. To maleno stvorenje nam ne dozvoljava da zaboravimo snove, želje, potrebe.


Provela sam predivan vikend sa sestričinom. Svašta sam naučila od nje, mogu vam reći. Podsetila me je na snove. Rekla mi je "Tetka, ja odavno želim to i znam da ću to i dobiti", ja sam je onako usput upitala odakle zna da će to nešto i dobiti a njen odgovor je bio prilično jasan "Pa zato što sam baš srećna sad kad mislim o tome i znam da ću uživati u tome". Ja ovde ništa više nisam imala da dodam. 


Hajde da probudimo dete u nama, da nas podseti onog predivnog osećaja koji ćemo imati kad naši snovi postanu stvarnost i da im se odmah prepustimo. Jer snovi su ništa drugo nego stvarnost koja nam sleduje. Pa vi vidite šta ćete sanjati ;)


Piše: Marina Cvetković



Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.




Instagram