Ko nam je kriv za sve ono čime smo nezdovoljni?


Ko nam je kriv što smo nezaposleni ili nezadovoljni izgledom ili se loše hranimo ili godinama nemamo partnera ili imamo loše odnose sa članovima porodice?
Čini mi se da na našem podneblju ljudi vole da stalno druge krive za sve ono loše što im se dešava u životu. Profesor ih ne voli, pa su pali ispit; roditelji su im bili loši pa oni sada nemaju samopouzdanja; kolege na poslu su loše, pa imaju loše odnose; muž ne pokazuje inicijativu za seks; drugarice ne daju predloge za putovanja... Svi negde zakažu, pa je nama loše u svopstvenom životu i koži.

Istina je da drugi ljudi direktno ili kroz institucije mogu uticati i utiču na naše živote, ali glavnu reč ipak imamo mi sami. 

Da - roditelji su nas vaspitavali i uticali na to u kakve ćemo ljude izrasti, ali kada postanemo dovoljno veliki (a zakon kaže da je to sa 18 godina), možemo da primetimo da nam se neke stvari ne dopadaju pa da naučimo da ih menjamo kod sebe. 
Da - država ti otežava da se zaposliš, jer radnih mesta nema dovoljno, a ima i puno onih za koje se čuvaju radne pozicije. Ipak, uvek postoji način da se zaposliš, pokreneš svoj biznis ili promeniš zanimanje pa odeš u struku koja je traženija ili odeš u državu u kojoj je veća verovatnoća da ćeš se zaposliti sa svojim obrazovanjem. 
Da - muž bi mogao da pokaže malo više inicijative da začini vaš odnos, ali u njemu vas je dvoje – pokažite i same inicijativu...
Kako god okrenuli, naša sudbina je u našim rukama. Mi smo ti koji pišemo svoju životnu priču i igramo glavnu ulogu. Pitanje je kakvu priču želite da napišete.


Mnogi ljudi otpisuju svoju odgovornost, svoj ogroman uticaj na svoju životnu situaciju. To rade iz raznih razloga – uče nas da smo nemoćni; da je svakome negde gore zapisano kako će biti, pa jel’, kako ti se zalomi; također, preuzeti odgovornost nosi svoj teret. Kada si odgovoran, odgovoran si i za uspehe, ali i za neuspehe. Pa se sa tim treba suočiti i naći rešenje, a to nije uvek lako. Pa je lakše ići linijom manjeg otpora i reći da su krivi roditelji, porodica, muž, supruga, poslodavac, država.

Na karaju je najvažnije kako ste vi zadovoljni sobom i svojim životom? Da li ste zaista živeli ili  životarili?

I budimo svesni da ćemo uvek praviti propuste i greške. Takvi smo mi ljudi, pogrešivi. Ali to je ok. Prihvatimo odgovornost za to, pa ispravimo grešku i učinimo da nam bude bolje. A imamo i svoje prioritete, nije nam sve u životu jednako važno. I dajmo sebi dozvolu, da ono što nam nije bitno, nećemo briljantno obavljati i za to nemojmo kritiviti nikog drugog. Prosto prihvatimo da ćemo u nečemu biti lošiji, da bismo u drugim stvarima, koje su nam puno važnije bili izuzetni.


Nemojte tražiti krivce u drugima za svoje neuspehe. Ne zato što ih nećete naći. Naći ćete ih brzo i lako, ali time nećete ništa postići. Jedini faktor na koji možete da utičete ste vi sami. Prepoznajte svoj udeo u celoj priči i spoznajte kako možete da okrenete situaciju u svoju korist, šta možete da naučite iz napravljenih grešaka i pređašnjeg iskustva. 

Uzmite volan u svoje ruke i vozite se ka destinaciji koju vi želite da vidite. Nemojte da odgovornost svaljujete na druge, jer će vas oni onda voziti gde im je usput, a ne gde vama odgovara. Razmislite kakav život želite, kako želite da se osećate u svojoj koži i pronađite način da do toga dođete i ne zaboravite – ljudi i okolnosti mogu da budu od pomoći ili da vas sapliću, ali da li ćete vi iskorisititi pomoć ili ustati posle pada, zavisi samo od vas.

Piše: Ivana Milosavljević
Ivana Milosavljević, diplomirani psiholog sa višegodišnjim iskustvom u oblasti psihološkog savetovanja i vođenja psihološko - edukativnih radionica. 

Kontakt putem koga je moguće zakazati psihološko savetovanje je e-mail adresa milosavljevic.psiholog@gmail.com i telefon 063/74-26-130. 

Više o autoru teksta i aktivnostima koje organizuje možete pročitati na www.radnasebi.wordpress.com

Instagram