Za sve one koji mogu sve sami i ne treba im ničija pomoć


Sećam se, kada sam bila mala, roditelji su mi govorili: „Ako možeš nekome da pomogneš, pomozi. Ako ne možeš, nemoj da odmažeš. Ali ti nikad ne računaj ni na čiju pomoć. Računaj da možeš da se osloniš samo na sebe.“


I ja dete k’o dete, shvatim to prilično bukvalno, pa do pre nekoliko godina nisam - ne tražila, nego nisam ni prihvatala ponuđenu pomoć, čak ni kada je trebalo obaviti nešto fizički teško, neki takozvani „muški posao“.



Naučila sam da se ne oslanjam ni na koga, da sve obavljam sama i profesionalno i emotivno. Ovo se u jednoj psihološkoj teoriji zove „drajver budi jak“. To znači da „mi koji možemo sve sami“ imamo u svojim glavama goniče koji nam govore da ne smemo da se oslanjamo na druge, da ne smemo da tražimo pomoć, da moramo sve izdržati sami koliko god teško bilo – jer jedino tako znamo da smo jaki i jedino tako znamo da vredimo.

 I onda otkrijem da je to glupost! Ljudi su socijalna bića. Potrebni su jedni drugima. Potrebno nam je da imamo na koga da se oslonimo i u poslu i u privatnom životu. I znate šta? Kada se obratite nekome za pomoć, kada se nekome poverite ili se na nekoga za nešto oslonite, ljudi osećaju da se međusobno povezuju, da su bliski. Vide da su jedni drugima vredni i važni.

Kada sam uvidela koliko je logika iz dravjera „budi jak“ pogrešna, počela sam tražim i prihvatam da mi se ljudi nađu, da mi pomognu, da mi olakšaju. Kako sam imala u svom iskustvu sve više ovakvih situacija spoznala sam puno toga. Shvatila sam da mi znači kada nešto što me muči podelim sa drugima i da ti moji prijatelji vole da mi se nađu. Shvatila sam i da nije smak sveta kad oko nečeg nisi vešt, pa zatražiš pomoć od onih koji imaju znanja i dara za ono u šta se manje razumeš – a čini se i njima prija da im ukažem poverenje. Shvatila sam da mnogo više saznajem i postajem bliskija sa ljudima, od kad puštam druge da mi pomognu. Otkrila sam da ne volim uvek da radim sama, sviđa mi se i da uključim druge ljude i da razmenjujemo ideje i da mi ne smeta kada uoče neku moju grešku, jer ja iz toga učim i postajem bolja.



Zapravo od kada sam rekla sebi da ne moram da budem jaka, postala sam još jača. Jača u smislu da sam sigurnija u sebe i zadovoljnija sobom, da sam obogatila svoj život brojnim novim iskustvima i razmenama sa drugim ljudima.

Do uvida da imam drajver „budi jak“ i dozvole da prihvatam tuđu pomoć i posledično obogatim svoj život, došla sam tokom edukacije za psihoterapeuta. To mi je beskrajno pomoglo da naučim kako da spoznam svoje kvalitete i kako da ih što bolje iskoristim. I zato volim svoj poziv i svoju struku i zato pozivam svakog, ko želi da nauči kako da „raširi krila“ i podigne kvalitet svog života na viši stupanj, da potraži savet psihologa. Nekada nam je samo malo ličnog rada potrebno da bismo od sebe, drugih i života dobili mnogo više.


Piše: Ivana Milosavljević
Ivana Milosavljević, diplomirani psiholog sa višegodišnjim iskustvom u oblasti psihološkog savetovanja i vođenja psihološko - edukativnih radionica. 

Kontakt putem koga je moguće zakazati psihološko savetovanje je e-mail adresa milosavljevic.psiholog@gmail.com i telefon 063/74-26-130. 

Više o autoru teksta i aktivnostima koje organizuje možete pročitati na www.radnasebi.wordpress.com



Instagram