Zima zima e pa šta je...u aprilu je!



Prošli put sam vam pričala o sudaranju ljudi po ulicama jer nas je predivno proleće izvuklo iz kuća, posle duge i hladne zime. Izgleda da se zimi čini da nije bila dovoljno duga pa se  rešila vratiti, da nas još malo uvuče u kuće. Ne znam da li je to zato što ima nešto da nam poruči... 
Nekad mi se čini da svaki događaj pokušava nešto da nam kaže. Možda preterujem ali meni se čini da i ovo vraćanje zime sad nosi neku poruku. 




Da, da, dobro ste pročitali, zima se vratila. Jutros je čak i sneg padao (a da napomenem da nisam na planini)
Nije mi drago ali primećujem da postoji dosta nezadovoljnih ljudi. Nekako mi je teško da upotrebi reč „nesrećnih“, jer nekako je prilično teško shvatam. Ali mislim da ćete me svakako razumeti. Ljudi vazda negde jure, trčim za nečim ili nekim... Kladim se da svako od nas na dnevnom nivou čuje bar po jednu osobu koja kaže (makar i samo onako usput) „E, samo još ... i biće mi super“




Ali ne znam zašto ne shvatimo KONAČNO da neće ni tad biti super. Ako nije sad, neće ni tad biti. Jer uvek će biti to „samo još“. Pričali su mi, slušala sam, čitala sam, pokazivali su mi na primeru da je ključna stvar sreće biti srećan sam sa sobom. Ha, šta, to je sve? – pomislila sam. Pa ja volim sebe, ovo će biti jedan od onih „piece of cake“ zadataka. Naizgled prilično jednostavan zadatak, ali ustvari nimalo lak.
Dugo sam razmišljala odakle da počnem i pokušavala svašta nešto da uradim, ali uvek sam nekako imala taj neki „down“-momenat. Srećom pa sam uporna, da ne kažem tvrdoglava 😊



I nisam odustajala. I čini mi se, tek sad, nakon dužeg vremena, počinjem da kontam na koji način bih mogla da rešim taj zadatak. Bitno je napomenuti da je ovaj zadatak nerešiv. Sreća je put, način življenja a ne neki cilj ili zadatak koji ćemo rešiti. Mislim da je super za početak ovo skontati, zar ne?

Ranije sam znala sebi da postavim pitanje šta bi me sad činilo srećnom, šta je to „samo još“. Ali falila mi je akcija. Grešila sam i u tome što se to „samo još“ uvek nekako odnosilo na nešto u daljoj budućnosti. Meni su ipak bili potrebniji ti neki sitniji „samo još“ koraci koje sam izgleda stalno pokušavala da preskočim.
Za početak sam bila zadovoljna jer sam došla do ovog zaključka, a onda sam počela da škrabam jednu po jednu dnevnu stavku koja bi tog dana ili meseca bila moje „samo još“. A onda sam tome dodala i one čuvene poklončiće za samu sebe. I mogu vam reći da deluje, polako dan po dan, ide i sve je manje tog „samo još“. A valjda je to rešenje ovog našeg zadatka 😉

Piše: Marina Cvetković


Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.



Instagram