Kako možemo biti sretniji na poslu koji radimo?



Proteklih par dana se kod nas malo praznovalo. Svi su se negde razbežali, pobegli u pokušaju da uhvate koji zrak sunca. Prvi maj je praznik rada i taj dan se obeležava tako što je neradni dan. Iako mi uvek super legne neradni dan, naročito ako se spoji sa vikendom, nikad mi neće biti jasno zašto se za praznik rada ne radi?! 


Već drugog maja smo se svi vratili na naša radna mesta. Krenula sam ujutru na posao. Ulazim u tramvaj, nalazim slobodno mesto, odlično taman ću da prelistam koju stranicu knjige dok ne dođem do kafe pa da dan može da počne. Ali nisam uspela da se isključim od gomile reči i tonova koji su brujali po tramvaju. Prvi radni dan nakon produženog vikenda. 

Očekivalo bi se malo bolje raspoloženje među masom. Iza mene sede dve žene koje su više od 20 minuta provele kukajući što moraju na posao. Osvrnula sam se malo oko sebe i primetila da nisu jedine koje nerado idu na posao. Nekima reči nisu ni bile potrebne, njihova lica su sve govorila.

Nije kao da se i ja mogu pohvaliti da ne kukam zbog mog posla ali sve više postajem svesna koliko grešim u tome. Ne bih sad da razglabam o tome kakvo je vreme, kako uglavnom ljudi rade zbog egzistencije. 

Onog trenutka kad sam shvatila da kukam zbog posla samu sebe sam zapitala koji bi me posao usrećio. Odogovori najpre nikako nisu stizali, čak sam u jednom trenutku pomislila da nemam pojma šta bi me usrećilo. Onda sam počela da isprobavam i testiram samu sebe. I dalje to radim. I sve više mi je vreme ispunjeno onim što volim da radim tako da iako sam i dalje na istom poslu, uopšte ne gledam na to isto. 



Primetila sam da se dosta ljudi i ne zapita šta je ono što vole da rade, čak i ako se zapitaju vrlo brzo odustanu. Uglavnom krive nemanje vremena, novca, milion nekih izgovora. Dan traje 24h, otprilike 8h smo na radnom mestu, šta je sa ostalim vremenom? Mnogi bi me sad pitali „Pa zar posle posla da idem na drugi posao?!“, ali ako je taj drugi posao ono što volimo, mi zapravo ne radimo 😊

Ja sam tek skoro naučila (a sad se malkice hvalim time) da je svaki dan novo istraživanje. Isto kao što ne poznajemo druge ljude, kao što svakog dana saznajemo nešto o njima tako svakog dana saznajemo tj možemo saznati nešto novo o nama. 


Dajte šansu samu sebi, upoznajte se. Biće ponekad teško, nekad će i da boli, ali zar svaka upala mišića ne znači da ste na dobrom putu. Razmazite sami sebe, ispunjavajte sebi želje, otkrivajte i radite ono što volite i bićete srećni u poslu koji radite. Najlepši posao je brinuti o sebi. I da, prilično je isplativ (ako ste se pitali).


Piše: Marina Cvetković


Marina Cvetković, dipl germanista, rođena u Kragujevcu gdje sam i završila Filološki fakultet – njemački jezik i književnost. Trenutno živim i radim u Beogradu. Držim časove njemačkog jezika preko Skype-a. Pišem blog.

Obožavam da čitam, šetam, vozim rolere i kuham. Volim ljude, imam dosta poznanika i nekolicinu pravih prijatelja. Oko sebe imam divne ljude.

Instagram