Kako se nositi sa traumama iz prošlosti?



Ne postoji život bez briga u kome je sve savršeno na mestu. Iako bi to bilo divno, stvari u ovom univerzumu su jednostavno tako uređene i naša struktura psihičkog aparata je pomalo neobuzdana, tako da će naš um uvek lutati i tragati. 
To nije loše, ukoliko naučimo kako da upravljamo sobom i ukoliko shvatimo da će izazovi uvek postojati, ali da je naš odgovor na njih presudna stvar. Ipak, nekada nam se u životu dese izrazito nepovoljne stvari ili stvari koje nas značajno uzdrmaju da ostave malo više od briga sa kojima možemo da se borimo. Ostave dugotrajne posledice koje utiče na našu psihu i na naše telo. 
U psihologiji i psihijatriji postoji jasna definicija šta je ono što je trauma. Trauma bi bio svaki događaj koji ugrožava naš psihički i fizički integritet, gde smo ozbiljno životno ugroženi ili smo svedoci nečega takvog.  Na primer, to bi mogla da bude saobraćajna nesreća u kojoj smo učesnici ili svedoci i slični nepovoljni događaji.  Ljudi često reč trauma upotrebljavaju i u svakodnevnom govoru, kada žele da naglase koliko ih je nešto uzdrmalo iako stručnjački rečeno to ne možemo smatrati traumom u pravom smislu reči (''Uh kako si me sada istraumirao,'', ''Meni je to bila trauma kada sam čuo/la i sl. Izjave kojih smo svi svesni). Iako to nisu traume u onom pravom smislu definisanja (ali nagalašavam da nekada nije ni važno kako nešto definišemo, već kako se osećamo i kakav uticaj to na nas ima), ja bih naglasila da određeni događaji na nas mogu ostaviti jako veliki uticaj, kako na svesnom tako na nesvesnom planu i stoga bih njihov značaj i uzdrmavanje naše ličnosti stavila u istu kategoriju. 
Kako se sve borimo protiv nepovoljnih (traumatskih )događaja?
Kada se desi neki nepovoljan događaj (npr. seksualno zlostavljanje, težak raskid sa voljenom osobom ili bilo šta što menja drastično naš način funkcionisanja) prelazimo u takozvani model preživljavanja. Dakle, nastavljamo sa svojim životom ali noseći mnogobrojne ožiljke koji nam onemogućavaju da živimo punim plućima. Često se javljaju:

_____________________________________________________

1.Disocijacija

Odeljujemo se od onoga što se desilo...Npr. to se desilo jednoj osobi, a sada smo osoba koja drugačije funkcioniše...jasno odeljujemo sebe sada od osobe kojoj se to desilo, iz nemogućnosti da integrišemo svoje iskustvo i sagledamo da je to jedna te ista osoba.

2. Acting out

Ispadi besa, mržnje, plakanja, učestalo korišćenje droga, alkohola, promiskuitetno ponašanje...želimo da se na neki način oslobodimo nagomilanih emocija, ali nažalost na načine koji nas samo uništavaju
3.Potiskivanje

Namerno zaboravljanje detalja...npr. ne sećamo se gde se desilo, ne prepoznajemo na ulici učesnike tih događaja i slično

_____________________________________________________ -

4.Poricanje 

Živimo u paralelnom univerzumu, onom samo našem gde se događaj koji nas je duboko povredio nije desio...npr. žena koju je muž godinama očigledno varao, ne primećuje znake prevare...ukazuje samo na znakove duboke emocionalne povređenosti i ugroženosti njenog psihološkog identiteta i integriteta. 

5. Osećanje odbačenosti i potreba da se osvestimo
Ovo su samo neki od načina kakav može biti naš psihološki odgovor na događaje koji su nas duboko povredili i traumatizovali. Nekada oni mogu biti dati na svesnom planu, ali mnoga traumatska iskustva se dešavaju i da mi toga još uvek nismo bili svesni...na primer desila su se još dok smo bili u majčinoj utrobi (time se bavi prenatalna psihologija-npr. majka je u trudnoći imala saobraćajnu nesreću gde je plod bio ugrožen, što kasnije može uticati na osećanje nesigurnosti u životu) ili su se javili dok smo još bili mala deca, gde nam sećanja nisu tako jasno formirana  i usled toga što smo mali nismo bili u stanju da jasno odvojimo maštu od realnosti (na primer, buran brak ili buran razvod roditelja kada smo imali svega par meseci ili godina, ili neadekvatan odnos sa roditeljima, ili seksualne insiniuacije ili pokušaji i sl.). Sve ovo naša psiha i telo upijaju na jednom planu i može uticati kasnije na naš život i različita osećanja koja se javljaju. 
Šta možemo da uradimo povodom toga?
Tekstove koje pišem su informativnog karaktera, te stoga ne možemo očekivati da jednim čitanjem nekog teksta rešimo problem, ali nam može ukazati da se bavimo sobom i da se zapitamo gde pomoć možemo naći. Zapamtimo da pomoći uvek ima, samo treba tragati za njom i pokazati trud. Izložiću neke od načina šta  možemo uraditi. 
Prvi način jeste da počnemo da se bavimo sobom i da budemo spremni da razgovaramo otvoreno o onome što nam se desilo ili ako toga nismo bili svesni, da iskreno porazgovaramo o svom sadašnjem životu. To možemo učiniti odlaskom kod psihologa, osobe koja je obučena da vas sluša i da bude objektivni posmatrač. Ispričajte šta vam se desilo.  Ovo je jako važno, da ispričate detaljno sve šta je bilo u nekom događaju. Pričanje detalja nekog događaja (ako smo ga svesni) omogućava da se događaj integriše i da ga prihvatite kao deo svog životnog iskustva. 
Drugi način jeste da upoznamo sebe i ono šta osećamo. Zbog toga ja sam veliki poštovalac i ljubitelj metode dnevnika koju savetujem svim svojim klijentima. Nema reči i nema osećanja koje papir ne može podneti, a vama može da da dragoceni uvid u to šta se dešava unutar vas na dnevnom nivou. Sem toga što se oslobađate svega onoga ''što vam je na duši'', deljenjem fragmenata na terapijskoj seansi, omogućavate psihologu da vas bolje shvati i da zajedno nađete svetlo koje vam je potrebno.

Ovo su samo neki od načina koji se mogu ovim putem preneti na čitaoce, dok ostali zahtevaju pre svega kontakt sa stručnjakom i razgovor. Leč je lekovita, a još više odnos koji izgradite sa osobom koja je vaš pomagač u procesu prevazilaženja životne krize. 
Piše: Anđelija Simić

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.

Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga https://andjelijasimic.wordpress.com/. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

Instagram