Kako se riješiti negativnih emocija prihvatanjem realnosti?


Ljudi dolaze kod psihologa uglavnom sa težnjom da se reše nekakvih neprijatnih emocija, da razreše konflikte, najkraće rečeno da eliminišu problem. I u prvom trenutku naš zajednički fokus jeste na tome, ali često da bi neka promena bila potpuna potreban je još jedan važan korak, a to je prihvatanje realnosti. 




Ne možete promeniti nešto ukoliko to nešto prvo ne prihvatite.  Uzmimo za primer anksioznost, koja je najčešća žalba današnjih ljudi. Možete koristiti razne tehnike, ali potrebno je prvo da prihvatite da postoji taj problem i da kada ste anksiozni ne pravite dodatno problem oko problema. To bi značilo da konstatujete svoju anksioznost i da probate da posmatrate to vaše stanje sa radoznalošu, kako biste istražili vaše okidače, vaše unutrašnje uzorke koji dovode do takvog stanja. Ovo naravno nije uvek lako i potrebno je dosta vežbanja i odolevanja nekim prvim impulsima koje imamo, ali praksa ukazuje da se isplati. 

U prirodi čoveka je da se opire kada su stvari neprijatne i bolne. Međutim, u tome leži jedan zanimljiv paradoks: kada pokušavamo da ugušimo neprijatna iskustva ili da se borimo protiv onoga što jeste realnost, govoreći ''Nije fer!'', ''Nije trebalo da se desi ovako'' i sl., neprijatnost postaje samo veća, a još se na nju nadovezuje i sekundardni problem, frustracija, bes i na kraju imamo samo dupliranu negativnost sa kojom se borimo. Dakle, bol i neprijatnost, koliko god želeli, u nekim situacijama ne možemo da izbegnemo, ali možemo dodatnu patnju i dodatnu frustraciju. 




Šta znači prihvatiti?
Mnogi ljudi imaju problem uopšte kada dođe do reči prihvatanje. Ovo negativno konotiraju i povezuju sa tim da sada ne trebaju da imaju emocije, ili ja prihvatam i dalje me boli i sl. Prihvatanje se najbolje oslikava u rečenici : ‘’Tako je, kako je’’ (Hajde da sada vidim šta mogu), ali ne isključuje da povodom nekih događaja budete ljuti ili nezadovoljni, odnosno da imate normalnu, prirodnu, zdravu emociju (Setimo se da na nepovoljne događaje ne možemo imati pozitivne emocije,ili biti ravnodušni). Ne uključuje prosuđivanje ili evaluaciju,već jednostavno usmerenost ka rešenju problema. 



Tipične predrasude vezane za prihvatanje realnosti su:
  1. Prihvatanje znači da ne sam pasivan ili da odustajem od borbe. Naprotiv. Prestanak borbe da prihvatite realnost, ne znači da se borite da rešite problem. Ne možemo menjati nešto ako ne konstatujemo i prihvatimo dato stanje. 
  2. Kako da prihvatim da ću biti sam do kraja života? Nikako. Jer se prihvatanje odnosi na sadašnju situaciju i oslobođeno je od evaluacija I predviđanja budućnosti. Ne znamo šta će biti u budućnosti, učimo se i da prihvatimo da je život neizvestan, a da i to može biti i zanimljivo. 
  3. Kako da prihvatim da sam loš čovek? Nikako. Jer se prihvatanje odnosi na sagledavanje sebe sa svim manama i vrlinama i ne odnosi se na prosuđivanje, osuđivanje ni sebe ni drugih. U redu je da okarakterišemo neki naš postupak kao loš i da preuzmemo odgovornost za njega, ali to nikako ne znači da smo mi loši ljudi. Dovoljno je loše što smo nešto učinili na šta nismo ponosni, i u redu je da to prihvatimo, ali ne trebamo dodatno otežavati situaciju skakanjima na zaključak i globalizacijom sebe. 
  4. Prihvatiti realnost je isuviše teško, život bi trebao biti lakši. Ovo je odnova filozofije niske frustracione tolerancije i zahtevanja da se u stvari drugi ljudi ili život, sudbina, prlagođavaju nama. Koliko je to realno I zaista moguće? Teško je prihvatiti, ali ne i neizvodljivo i može se kao takvo podneti. Život bi bio isuviše dosadan i mi se ne bismo razvijali, ako bi nam baš sve išlo lako i bez napora. Ali činjenica je da učeći prihvatanje realnosti, učimo i kako da živimo u skladu sa sobom i sa drugima. 


Budite promena koju želite da vidite, a na tom putu, za sve vaše dileme i pitanja, stojim vam na raspolaganju.
Piše: Anđelija Simić

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.

Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga www.andjelijasimic.com. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

Instagram