Šta je bes i da li je to uvek loše osećanje?


Pre nego se da definicija besa, dobro je dati objašnjenje kako sve emocije (osećanja) nastaju i koja je njihova funkcija.
Emocije nastaju kao posledica naše procene značenja i značaja određenog događaja. Dakle, kada se nešto dogodi, mi to najpre opazimo, zatim damo neko svoje tumačenje, odgovor na pitanje „šta ovo znači?“, a onda i napravimo procenu „da li nam je to važno?“. Isključivo u situacijama kada nešto ocenimo kao nama važno, javiće se neko osećanje. Ako je događaj po našoj proceni nebitan, emocija će izostati i mi ćemo biti potpuno ravnodušni. Što je ocena važnosti opažene situacije veća, utoliko će i emocija koja se javlja kao dogovor biti jača. Recimo, ako na nas zalaje pikinezer možda ćemo se malo uplašiti, ali ako vidimo razjarenog rotvajlera kako juri ka nama sigurno ćemo se mnogo više uplašiti, jer je opasnost procenjena kao mnogo veća i situacija je u skladu s tim mnogo važnija.




Funkcija osećanja je da nam pomognu da se što bolje adaptiramo na date okolnosti i da odreagujemo što bolje možemo.
Emocija besa je vrlo snažna emocija i javlja se u situacijama u kojima opažamo da neko radi nešto nedopustivno, nešto za šta naš sistem vrednosti kaže da se ne sme! Ovde ću podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se negde definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo malo da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen. Ovo poslednje su neretko neobrađeni sadržaji nastali još u detinjstvu. Postoji i treća opcija, a to je slučaj kada jako dugo trpimo u nekom odnosu, pa nam onda u nekom trenutku jedna kap prelije čašu i tada u jednoj situaciji odreagujemo ne samo na to što se  neposredno dogodilo, nego i na sve ono što smo prećutali, a smetalo nam je.
Svako osećanje koje je adekvatno i socijalno prihvatljivo izraženo je korisno. To znači da ako je naša percepcija situacije ispravna i ako realno procenjujemo šta određeni događaj znači i kakvo značenje ima, onda ćemo imati i adekvatnu emociju. Ali da bi emocija bila do kraja konstruktivna i korisna, potrebno je i da bude na socijalno adekvatan način iskazana. Recimo, ok je da osetite ljutnju kada neko radi nešto što nije ispravno, ali nije ok da tu ljutnju izrazite na takav način da vređate i ugrožavate ljude ili predmete oko sebe. Kada se radi o osećanju besa, on je najčešće neadekvatan odgovor bilo u kvalitetu (vrsta osećanja) ili intenzitetu (jačina emocije) ili načinu ispoljavanja, a vrlo često u sva tri aspekta.
Zašto kažem da je bes najčešće neadekvatan odgovor? Odgovor dobijamo ako pogledamo kada bes nastaje – nastaje kada:
·         dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali – ovde je jasno da je intenzitet same reakcije neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. To naravno izaziva negodovanje druge osobe i problem se ne rešava već samo usložnjava i dve strane ne rešavaju konflikt, već ga samo produbljuju. Pri tom nikome nije jasno od kud tako snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.
·         neko je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) mama i tata kada smo bili mali, nešto čime su nas puno povredili ili povređivali. U skladu s tim reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.
·         niko ne sme da se ponaša tako – ovde postoji pogrešno uverenje da se svi ljudi moraju ponašati na određen način koji smatramo da je jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. A i onda kada je ponašanje zaista neok, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju ok. Dakle, ponovo je u pitanju greška u proceni značenja i značaja opaženog stimulusa, tj. situacije. Samim tim emocija je neadkevatna.
Naravno, ako imamo situaciju u kojoj neko pokušava da ugrozi naš život ili život našeg deteta naprimer a mi smo dovoljno dorasli situaciji da ne moramo da bežimo već je smislenije da se branimo, bes je potpuno adekvatna reakcija. U tom slučaju potpuno angažovanje naše fizičke snage i mentalnih kapaciteta da se odbranimo od opasnosti je sasvim primereno.






Ukratko, ako smo napravili realnu procenu situacije i njene važnosti, a to za posledicu ima bes, koji smo onda iskoristili da bismo se odbranili, a ne nepotrebno naneli štetu nekome ili nečemu, to je onda adekvatna i korisna emocija.
            Ukoliko imate veliki problem sa samopouzdanjem, da kažete ljudima „ne“, da izrazite ljutnju ili pak da je iskontrolišete, ako osećate da vas osećanje besa preplavljuje i da gubite kontrolu nad sobom, onda je uputno da se obratite psihologu ili psihoterapeutu. Njihov zadatak će biti da vam pomognu da uvidite koja su to pogrešna uverenja koja imate o tome ko ste i kakvi ste, kakvi su drugi ljudi i kako međuljudski odnosi funkcionišu i na koji način emocije i upravljanje njima ima veze sa tim da se vi osećate dobro u svojoj koži i da imate zdrav socijalni život.

Piše: Ivana Milosavljević
Ivana Milosavljević, diplomirani psiholog sa višegodišnjim iskustvom u oblasti psihološkog savetovanja i vođenja psihološko - edukativnih radionica. 

Kontakt putem koga je moguće zakazati psihološko savetovanje je e-mail adresa milosavljevic.psiholog@gmail.com i telefon 063/74-26-130. 



Više o autoru teksta i aktivnostima koje organizuje možete pročitati na www.radnasebi.wordpress.com www.facebook.com/PsihoEdukativneRadionice

Instagram