Riječ psihologa: Kako se adekvatno suočiti sa neprijatnim osjećanjima?



Danas je imperativ biti pozitivan, uvek srećan, bezobira na to šta se u nama i oko nas dešava. Biti zabrinut ili tužan nikako nije „in“. Uvek osmeh na licu i odgovor „super mi je“, a to što nam stoji knedla u grlu od neisplakanih suza i pritisak na grudima, nema veze. Pravi se da nije tako i proći će. Svakako sa tim realnim osećanjima nisi dopadljiv.


Zahtev da se uvek bude pozitivno raspoložen je besmislen i potencijalno opasan. Besmislen je, jer poručuje da bi trebalo da smo radosni u svim situacijama, što nema nikakve logike. Emocije imaju svoju funkciju i s razlogom postoje. Takođe, ako razmislite i pokušate da nabrojite sva neprijatna i prijatna osećanja, shvatićete da je neprijatnih više. 


To nije slučajno, neprijatna osećanja su nam važna za opstanak. Strah je tu da nam signalizira neku opasnost od koje bi se trebalo skloniti, pobeći, ako ne možemo da se odbranimo. Ljutnja poručuje i nama i drugima da se neko ponaša na nama neprihvatljiv način, da ugrožava nešto što je nama važno. 

Tuga nam pomaže da se oprostimo od nekog važnog objekta koji smo izgubili i da dalje nastavimo sa svojim životom uz emocionalno ulaganje u druge objekte. Dakle, neprijatna osećanja, nisu loša, naprotiv, dobra su i jako korisna.

Po ovom pitanju i roditelji često u današnje vreme prave grešku pri vaspitavanju dece. Veruju da je njihov zadatak da učine sve da im dete bude stalno srećno. Pa onda čine sve kako dete ne bi plakalo, hiterislo i pravilo scene. A onda to dete nauči da nije prihvatljivo da bude tužno, da bi svi trebalo da se vrte oko njega/nje i da mu/joj ispunjavaju želje. 


Kada odraste pa shvati da šef, kolega, prijatelj, partner neće da ispunjavaju svaki hir zbog koje „krokodilske“ suze, onda postaju razočarani, nezadovoljni, depresivni itd. Čini mi se da je lako uvideti da je ovo pogrešno. 

Zadatak roditelja nije da dete konstantno drži u ekstazi, već da detetu pomogne da izraste u samostalnog, funkcionalnog čoveka. 

Dakle, učimo svoju decu i sebe da se suočavamo sa neprijatnim osećanjima i da ih proživeljavamo na adekvatan način.

Ni jedno osećanje, bilo ono adekvatno ili neadekvatno nije dobro potiskivati. Hajde da najpre vidimo šta je to adekvatno osećanje. Adekvatno osećanje je ono koje prositiče kao realna procena neke situacije, zatim koje je adekvatnog intenziteta i trajanja i koje je izraženo na socijalno primeren način, dakle bez ugrožavanja sebe i drugih. 

Kada bilo koji od ovih uslova nije ispunjen, možemo reći da osećanje nije adekvatno ili barem nije adekvatno izraženo. U svakom slučaju, osećanje tuge, kao ni druga osećanja, nije dobro potiskivati, jer svaka emocija ima svoju funkciju. 

Kada emociju potiskujemo mi ne dozvoljavamo osećanju, u ovom slučaju osećanju tuge, da obavi svoj zadatak i taj emocionalni teret ostaje, sve dok ne obradimo taj unutrašnji sadržaj koji nas na neki način muči. 

Recimo, osećanje tuge ima za zadatak da nam pomogne da se emocionalno razvežemo od nekog nama važnog objekta koji smo izgubili i da nastavimo dalje sa svojim životom, da se investiramo u neki drugi objekat – posao, partnera, prijatelja... 

Kada ne dozvolimo sebi da odtugujemo, mi zapravo ostajemo vezani za objekat koji više nemamo, a pri tom nas sve vreme, svesno ili nesvesno, prati taj teret, taj emotivni prtljag koji vučemo sa sobom i koji nam otežava da nastavimo dalje sa svojim životom na funkcionalan način.

Kada govorimo o neadekvatnoj tuzi, onoj koja je posledica pogrešne procene ili je nesrazmernog intenziteta ili trajanja u odnosu na povod, tada takođe ne treba zatvarati oči pred ovom emocijom. Bitno je razumeti gde leži greška u našoj proceni situacije i shvatiti iracionalnost procene i onda posledično i emocije. Svakako, ne „gurati pod tepih“ koje god i kakvo god osećanje bilo.

            Još bih samo podvuka razliku između tuge i depresije, jer mi se čini da ljudi često tugu koja je zdravo osećanje mešaju sa emocionalim poremećajem koji zovemo depresija. 

Kada smo adekvatno tužni, mi smo svesni da smo izgubili nešto ili nekog ko nam je bio jako važan. Kao da se otkinulo parče nas, pa nam treba neko vreme da se zaceli rana, da bismo mogli da nastavimo normalno da funkcionišemo, kao pre tog gubitka. 

S druge strane, ono što je suština depresivnosti jeste procena da mi sami, drugi ljudi ili čitav život nema vrednost, nema smisao. 

Najčešća je procena „ja ne vredim“. Tu postoji suštinsko otpisivanje sopstvene vrednosti i toga da zavređujemo ljubav drugih ljudi. Kod tuge toga nema. Kod depresije se ne vidi svetlo na kraju tunela. Ništa više nema smisla i malo šta donosi radost. 

Zdrava tuga ne traži lekove za umirenje i pomoć stručnog lica, ali kada razmišljate o samopovređivanju, o oduzimanju svoga života, kada vam je teško da ujutru ustanete iz kreveta jer ništa više nema smisla, kada procenjujete da ne vredite, da vas niko ne može voleti, potražite pomoć psihologa ili psihijatra. 

Depresija je emocionalni poremećaj koji traži stručnu pomoć. U blažim slučajevima dovoljna je psihoterapija, dok je kod težih oblika neophodno uključiti i farmakoterapiju.


Piše: Ivana Milosavljević
Ivana Milosavljević, diplomirani psiholog sa višegodišnjim iskustvom u oblasti psihološkog savetovanja i vođenja psihološko - edukativnih radionica. 

Kontakt putem koga je moguće zakazati psihološko savetovanje je e-mail adresa milosavljevic.psiholog@gmail.com i telefon 063/74-26-130. 



Više o autoru teksta i aktivnostima koje organizuje možete pročitati na www.radnasebi.wordpress.com www.facebook.com/PsihoEdukativneRadionice

Instagram