Savjeti psihologa: Kako pobijediti kritičara u sebi?


Ponekad radimo stvari koje inače radimo. Ustajemo, jedemo, odlazimo na posao…I u nekom trenutku shvatimo u nama, stalno stoji jedan glas. 

Onaj koji govori  uglavnom stvari koje nas kritikuju.....’’Nisi dovoljno dobar; Ne vrediš; Šta i da pokušavam kada znam da neće uspeti; Svi ćemo umreti, ne trudi se; Vidi kako si debeo, nesposoban i tako dalje i tako dalje... Šta god radili, taj glas u vašoj glavi postaje neumoran i u vašem umu vlada potpuna zbrka. 


Želite samo da se rešite tog glasa i da ga ućutkate..., ali što ga više ućutkavate, on postaje jači. Suština je da kada nešto želimo da ugušimo, to postaje jače. Kao prašina ispod tepiha, koja je i dalje tu. Otkud on tu i šta činiti?  

U ovom tekstu ću se baviti po meni važnijom stvari, a to je otkud on tu… Jer ponekad nam otkriće uzroka, daje i rešenje sadašnjeg simptoma i problema. No, ipak da se osvrnemo na ono što je važno naučiti-Jednostavno pustite taj glas, bez da ga potiskujete.  

Probajte da identifikujete otkud tu. Sama činjenica da znamo uzrok nečega, čini da zapravo on postane tiši i omogućava nam da se povežemo sa našim unutrašnjim detetom i zacelimo povrede koje su se desile kada smo bili mali. I to povrede od onih najrođenijih, od naših roditelja. 

Zvuči surovo znam i zašto bi nas roditelji povredili? Vrlo često (izuzimajući mali procenat izuzetaka) nesvesno, jer su njihovi roditelji njih tako odgajali i putem transgeneracijskog prenosa se to prenosi sa kolena na koleno. Drugo, jer je jedino što znaju i za ulogu roditelja nas niko ne sprema dodatno, već to funkcioniše po paroli "snađi se". 

U praksi kada mi klijent dođe na razgovor, pitam ga kakvo je bilo njegovo odrastanje i čega se seća kada je bio mali. Kakve slike mu iskrsavaju u glavi i još važnije kako se tada osećao. Napredujući dalje u razgovoru, saznajem da neka osećanja koja su postojala kao dečija i neki unutrašnji samogovor koji smo tada formirali, traje i danas, samo su situacije drugačije. I dalje možemo da se osećamo nevoljeno ili da imamo doživljaj odbačenosti kada neko opsuje, ili možemo da se osećamo da ne vredimo dovoljno i da nikada nećemo uspeti da zadovoljimo nikoga na ovom svetu, jer nas je tata odbacivao i zahtevao od nas sve petice, možemo da imamo osećaj krivice svaki put kada odbijamo nekoga, jer smo kao mali bili naučeni da je loše odbijati, i sl. Primeri su zaista mnogobrojni. 

Dakle, roditelji su nesvesno, transgeneracijskim prenosom, povredili našu autonomiju, naš integritet i nisu zadovoljili one važne potrebe, a to su potrebe za ljubavlju, sigurnošću, pripadanjem, autonomijom. Kao da su nam nabili neku vrstu maske i svojih stanarda i na taj način nas ubacili u jednu modlu, koja je modla koja pokazuje šta je najbolje za nas. Nekada su putevi bola popločani dobrim namerama. 

Usled svega ovoga mi kao deca, iz naše egocentrične pozicije, shvatamo i tumačimo da sve ima veze sa nama i težimo da u kasnijim odnosima, stvorimo iste uslove kao iz detinjstva, iz nesvesne želje da završimo celinu i da se zacelimo.

Najčešće se zaceljujemo tako što sebe ponovno povrjeđujemo birajući upravo one iste situacije koje su nam donosile bol kao detetu, ali upravo zato što je to ono što je poznato i što jedino znamo. Paradoksalno, ali istinito. 

Vrlo često ono što mislimo da radimo za svoje dobro, je akt neke vrste samouništenja. 

E iz tog razloga je baš važno razmišljati o svojim postupcima, o tome kako se osećamo i ako primetimo neke teškoće, raditi na sebi. Jer odlazak kod psihologa je nekad odraz najveće samoljubavi koju čovek priušti sebi i konačno počne da se bavi sobom zapravo. 


Put ispravljanja obrazaca koji počinju u detinjstvu i koji imaju tendenciju da nam se ponavljaju u toku života nije lak i nije jednostavan, ali je lekovit za sve nas.  

Brza terapijska rešenja gde razrešavate samo krajnji simptom su popularna i produkt instant kulture, ali po mom mišljenju nedovoljno efikasna, jer velike životne stvari se rešavaju postepeno i od početka. Taj put počinje pre svega razmišljanjem o svom detinjstvu, analizom onoga što se dešavalo, naših osećanja i omogućavanja da se odnosi razreše. 

Omogućavanja da porazgovarate sa svojim unutrašnjim detetom i da mu pružite utehu.  Dete je otac čoveka. 


Piše: Anđelija Simić

Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.

Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji.
Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike.



Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga www.andjelijasimic.com. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

Instagram