Riječ psihologa: Zašto se plašimo bliskosti?

08:35



Da bismo bili dobro sa drugima, moramo biti dobro sa sobom. Najčešće konflikti koje imamo sa drugima, ukazuju na tačke sa kojima imamo problem u sebi. Ukoliko želimo da ostvarimo kvalitetan odnos sa drugom osobom, ne možemo to učiniti ako smo neiskreni prema sebi i ukoliko imamo nerešene probleme sa sobom, zaostale emocije iz prethodnih veza, nerazrešene i nejasne odnose sa svojom primarnom porodicom. 




Što je veći broj nerazrešenih i potiskivanih problema i emocija, to će nam teže biti da ostvarujemo povezanost sa ljudima oko sebe i javljaće se problemi u uspostavljanju bliskosti, osećanje praznine, depresivnosti, problemi sa adikcijama i slično.
Kada kažem bliskost, ne mislim nužno samo na bliskost u ljubavnim, već i u prijateljskim odnosima. Otvaranje i prepuštanje su bazični stubovi jednog suštinskog odnosa. Biti blizak sa nekim znači deliti i svoje dobre strane, ali i one manje dobre, kao i stvari po kojima se razlikujemo od druge strane. 

Bliskost je u osnovi jedne od bazičnih ljudskih potreba, a to je potreba za ljubavlju, a ukoliko želimo da volimo i budemo voljeni ne možemo to učiniti samo sa nekim delovima (jer će to onda prerasti u problematičan odnos), već sa celinom,a to znači da nekome moramo prikazati celog sebe. 
Prikazivanje celog sebe prate različiti strahovi, a evo šta najčešće stoji u pozadini toga kada se plašimo bliskosti:

1Strah od gubitka dela sebe i privatnosti
Mnogi ljudi se plaše da otkriju sebe drugima u potpunosti, plašeći se da će onda izgubiti svoj identitet, da će izgubiti bilo kakvu granicu između sebe i drugog bića, kao i da će tada ta druga osoba imati kontrolu nad njima. Najčešće ove osobe imaju niz blokirajućih uverenja o tome šta je zapravo bliskost i niz pogrešnih koncepcija o tome šta jesu, a šta nisu granice. Bliskost u svakom slučaju znači da možemo zadržati neke delove samo za sebe (čak i nije moguće da budete predstavljeni nekome u celosti),kao i da možete da imate određene granice šta vam odgovara, a šta ne, koje se mogu i trebaju poštovati. 

2. Strah od ostavljanja i izlaganja 

Ovaj strah je možda i najčešće u pozadini straha od bliskosti. Najčešće osoba odluči da ne bude bliska da ne bi došla u situaciju da bude ostavljena. U većini slučajeva osoba odigrava kroz emotivne veze, neki odnos a značajnom osobi gde je bila ‘‘ostavljena‘‘ ili odbačena kada se prikazala onakvom kakva jeste. Ostavljanje ne mora da bude bukvalno, već u formi odbacivanja. Na primer, jedan moj klijent je bio konstantno odbacivan od strane oca, kada god bi prikazao stvarnog sebe. Odrastao je sa tim da ako bude ono što zaista jeste, biće odbačen. Zbog toga je birao nedostupne partnerke kako nikada ponovo ne bi doživeo ni bliskost niti odbačenost. 

3. Strah od samog sebe i sopstvenih emocija

Biti blizak znači nekada ispoljiti i neprijatne emocije, kao što su tuga, ljutnja, bes, znači prikazati nekada sebe i kada imamo loš dan…Često ljudi ne poznaju sebe dovoljno, pa se plaše kako će izgledati pred nekim u nekim novim situacijama. Takođe, vrlo često se plaše da ne izgube neku vrstu iluzorne kontrole koju imaju nad sobom i onda često ni ne razrešavaju neke sukobe, već konstantno popuštaju. Tako zapravo samo gomilaju nezadovoljstvo  ili onemogućavaju kako sebe u razvitku, tako i u uspostavljanju bliskosti. U ovim slučajevima često su zapravo na snazi uverenja da u sve mora biti savršeno u nekom odnosu, da oni sami moraju biti savršeni i da iz tog razloga ne smeju prikazivati sopstvene nesavršenosti ili se konfrontirati. 
Naravno da se ovi strahovi mogu međusobno preplitati i nadopunjavati i imati dosta svojih varijacija na temu, ali ovo su neki najčešći uzroci zašto se plašimo bliskosti. 

Da bi ove strahove rešili, važno je da pre svega da budemo iskreni prema sebi i detaljno analiziramo svoja osećanja prema predstavi da budemo bliski sa nekim, da pronaliziramo neke svoje izbore I napravimo detaljnu strategiju kako da ne teramo osobe od sebe, već da se postepeno otvaramo i počnemo prihvatati život i sebe onakav kakav jeste-sa svojim lepim, ali i  lošim danima. 

Stoga važno je priznati sebi da smo ljudi i da nema ništa loše ili strašno u tome da želimo bliskost, kao i da svako od nas ima pravo i mogućnost da je ostvari, ali ukoliko nosite terete i nerazrešene odnose iz prošlosti, to će ići malo teže i možda će vam biti potreban razgovor sa nekim ko je neutralan i ko može da vas usmeri u pravom smeru. 

Život je zapravo pun potencijala, od vas zavisi hoćete li taj potencijal uzeti i iskoristiti, ili ćete se pasivno predati i boraviti u jednoj ustajaloj svakodnevnici. 

Piše: Anđelija Simić


Anđelija Simic, masterirala na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Stekla diplomu naprednog nivoa obuke iz Racionalno emotivno bihejvioralne terapije, Albert Ellis Institute, New York. Zavrsila kurs za tretman graničnog poremećaja ličnosti Dialectical Behavior Therapy (DBT):  Treatment for Borderline Personality Disorders pod vođstvom Sage de Beixedon Breslin, Ph.D. na Zur Institutu. Kurs je odobren od strane APA (Americke psiholoske asocijacije). Učesnik brojnih treninga koji se bave ličnim rastom i razvojem (Iskustveni seminar logoterapije, Transkaciona analiza u svakodnevnom životu, Autogeni trening, Asertivni trening, REBT grupa za lični razvoj). Pohađala je edukaciju iz Psihologije ličnih konstrukata u okviru Udruženja konstruktivista Srbije.


Iskustvo sticala volontirajući u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici, zatim u oblasti individualnog psihološkog savetovanja, ali i kao psiholog i predavač psihologije u Karlovačkoj gimnaziji. Voditelj edukacije iz oblasti psihodijagnostike. Bavi se individualnim psihološkim savetovanjem (uživo i online), edukativnim psihološkim treninzima, kao i treninzima iz oblasti ličnog razvoja. Autor je bloga www.andjelijasimic.com. Za sva pitanja i upite za savjetovanje mozete joj se javiti na e:mail: andjelija299@gmail.com .

Mogli bi vam se svidjeti i ovi članci

0 komentari