Kako nam dodir i zagrljaj mogu pomoći u umanjivanju stresa

U našem svakodnevnom životu izloženi smo stalnoj količini stresa. Kod nekoga je to manja, kod nekoga veća količina, ali je izvesno da život u savremenom dobu donosi mnoge izazove, često i probleme, koji iscrpljuju našu psihu ali i naše telo.

Kada nešto ne valja u našem životu, ili kada imamo loš dan, uglavnom to prepoznajemo preko osećanja koja su nam neprijatna i sa kojima često ulazimo i u komunikaciju sa ljudima iz svoje okoline. Ulazeći sa neprijatnim osećanjima, nismo ni u stanju da vodimo efektivnu i smislenu komunikaciju, pa je verovatnoća zapadanja u konfliktne situacije veća, što dodatno narušava našu harmoniju.

Kao što i istraživanja ukazuju, postoji uska povezanosti između stresora kao što su konflikti, svađe i našeg psihološkog, ali isto tako i fiziološkog blagostanja. Učestale konfliktne situacije stvaraju veliku količinu ‘’pogrešno’’ usmerene psihičke energije i na taj način dovode do uticaja i na naše telo, povećavajući verovatnoću razboljevanja. Verovatnoća razboljevaja raste i ukoliko nemamo adekvatnu socijalnu podršku.

Socijalna podrška odnosno ljudi kojima se možemo poveriti, sa kojima možemo provoditi kvalitetno vreme, zapravo služe kao štit od negativnih posledica stresa. Prilikom adekvatne socijalne podrške uspevamo da sagledamo probleme iz različitih perspektiva, ali često dobijamo i nešto što je veoma važno u međuljudskim odnosima, a to je uteha, saosećanje, smirenje, koje se obično manifestuje zagrljajem, ali ne samo i isključivo. Podršku, utehu, saosećanje možemo pružiti i dodirom po ruci, ramenu.

Zašto je dodir važan?

Koža je naš najveći organ pokriven mnogobrojnim receptorima preko koji primamo informacije iz okoline i koje se obrađuju u našem mozgu. Dakle, važan je organ komunikacije, kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu. Važnost dodira je još dokazana u mnogim ranijim istraživanjima gde se pokazalo da male bebe ukoliko nisu dovoljno dodirivane, mogu imati ozbiljne psihofizičke posledice, pa čak i smrt. Dakle, nije važno samo se brinuti za nečije fiziološke potrebe, već i na fizički način izraziti brigu za psihičke potrebe osobe.

Istraživanja su takođe ukazala da kada smo izloženi stresu, naše telo reaguje kroz produkciju hormona kortizola. Ovaj hormon usporava proces zarastanja, dok istovremeno stvara upečatljive uspomene na situacije koje želimo da izbegnemo u budućnosti. Kada smo odbačeni, koritizol se luči i čini nas spremnijim da se zbližavamo i da formiramo neke vrste veza koje bi nas zaštitile.

Nakon što dobijemo zaštitu i dodir od drugog bića, luči se oksitocin hormon, koji omogućava brže zaceljivanje, smanjenje bola i utiče na razvijanje osećanja olakšanja i sigurnosti, a nekada i na stvaranje intenzivne bliskosti. Čak i minimalni dodir, utiče na to da naš mozak krene u proizvodnju ovog hormona, a zamislite šta se tek dešava kada se zaista duže zagrlimo sa nekim.

Dakle, ukoliko bolujemo od određenih bolesti, simptomi mogu da se ublaže ukoliko imamo adekvatnu socijalnu podršku i ukoliko smo češće grljeni. Kada kažemo zagrljaj, često razmišljamo da to može biti isključivo fizički, ali ja često u svom psihološkom radu, ohrabrujem klijente da zamisle nekoga pored koga se osećaju sigurno kako ga grle i ovo vrlo često uspeva da ih trenutno smiri i kreira njihov lični ‘’balon’’, u kome se osećaju spokojno. Stoga, kao i uvek postoji neraskidiva veza između našeg tela i psihe. Nisu samo reči lekovite, već i jedan mali dodir može mnogo da učini za nas. Pa, koga ste vi zagrlili danas?