Zašto je za savremenu ženu važno da probudi boginju u sebi, da je se seti, aktivira je, osvesti i oseti njenu moć u svom životu? Feministički pokret je ženama doneo pravo glasa, obrazovanja, raspolaganja sopstvenim budžetom, planiranja porodice, izbora partnera i još puno toga. ali i dosta zbunjenosti oko toga: kako da pomirimo suviše mnogo uloga, starih i novih, koje smo zadale sebi? Mnoge žene su danas postigle veliki uspeh u karijeri, sede na moćnim pozicijama i u stanju su da se sa puno kompetencije takmiče sa muškarcima u muškom svetu. Ali, ako je njihov ženski princip dugo guran u stranu, sustiže ih sagorevanje, osećanje sasušenosti, nepovezanosti sa unutrašnjim smislom, depresija. Tako je u 21. veku došao trenutak za nas žene, da pođemo korak dublje u svoju dušu, iza fasade snažne, doterane, samosvesne žene, koju često nosimo veoma vešto.
Danas je trenutak za istinski afirmišemo naše ženske moći, vrednosti, duhovnost i ponudimo ih kao svoj doprinos svetu koji je odavno izišao iz balansa. To možemo samo kada iscelimo stare ženske rane, koje nas još uvek suptilno koče i drže u malim kutijama; ne samo naše lične rane, već i one naših majki i pretkinja.
Tu stupa na scenu rad sa boginjama, koje reprezentuju duhovni ženski princip, koji je neophodna potpora da bismo napravile sledeći korak. Rad sa boginjom je dubinski psihološki rad na arhetipskoj ženskoj psihologiji, koji se oslanja na rad švajcarskog psihijatra Karla Gustava Junga o arhetipovima u ljudskoj psihi. To nije, bar ne onako kako ja radim, new age moda, niti nova religija ili sekta! Svaka žena može da ostane u okvirima religijskih uverenja koja ima i da radi na svom ženskom opunomoćenju za 21. vek kroz arhetipove boginja.
Posle više hiljada godina patrijarhata, zaboravile smo da je originalno lice božanskog bilo žensko – velika Boginja Majka, praroditeljka sveta, koja se kroz vekove izdiferencirala u čitav panteon ženskih božanstava u različitim kulturama. Boginje su modelirale razne vrste ženskih energija, iskustava, uloga, kapaciteta i vrednosti: također, različite faze u životu žene. Ove raznolike manifestacije ženstvenosti su kroz vekove patrijarhata redefinisane, redukovane, filtrirane, marginalizovane ili čak demonizovane – promovisani su u prvom redu muški narativi i vrednosti, a žensko je definisano iz muške perspektive.
Danas, kada imamo konkretna znanja o neurohormonalnim razlikama između polova, možemo i iz tog ugla da sagledamo potrebu za afirmacijom autentično ženskih vrednosti i odnosa prema svetu. Čak se i ženska duhovnost donekle razlikuje od muške, jer je duboko ukorenjena u telo i prirodu i telo doživljava kao sveto mesto.
Ono što je od starih boginja još uvek prisutno u savremenoj ženi su arhetipovi u psihi, koje je naročito proučavala jungijanska psihologija. Arhetipovi su inherentni obrasci ili predispozicije ljudske psihe, koji mogu ostati latentni potencijal, ili biti aktivirani pod određenim okolnostima. Aktivirani arhetip se onda izražava u stavovima, emocijama, snovima, interesovanjima i ponašanju. Arhetipovi mogu da igraju pozitivnu ili negativnu, pa čak i destruktivnu ulogu u životu pojedinca, zavisi od osvešćenosti i odnosa koji imamo prema njima. Kada su osvešćeni i respektovani, postaju naši unutrašnji resursi i bogatstvo. Ženska božanstva iz raznih kultura kojima se bavimo u ovom tekstu na mojim seminarima (grčka, indijska, keltska, sumerska, egipatska…) pokazuju zajedničke arhetipske obrasce, ali i spektar varijacija, odnosno specifičnosti.
Svaka žena živi dominantno neke od ovih ženskih arhetipova (obično više od jednog), dok su drugi uglavnom latentni ili nekada projektovani na druge osobe iz njenog života. Neke od obrazaca ženske energije izbegavamo, neki nam čak izgledaju preteće i zastrašujuće.
Kakav značaj za nas može imati proučavanje i oživljavanje arhetipske prošlosti? U savremenom društvu bez jasnih orijentira, koje se možda može opisati kao patrijarhat u fazi rasula i konfuzije, pogled u prošlost služi prikupljanju zanemarenih resursa, koji su nam potrebni kao putokaz za budućnost. Pitanje koje je zapravo u našem fokusu je:
„Kako biti moćna i srećna žena danas?“
Prvo što učimo iz ovog ciklusa je da ne postoji jedan standardni, stereotipni način da se bude „prava“, ženstvena, ispunjena žena. Kad se kroz lično iskustvo boginja suočimo sa čitavim spektrom ženskih energija i modela ženstvenosti (od kojih su neki uklopivi u kolektivno patrijarhalno nasleđe, a neki nisu), možemo da počnemo da kreiramo svoje lične priče, koje će nas isceliti i opunomoćiti u raznim oblastima života. Bavljenje arhetipovima boginja inspiriše, otvara nove perspektive, daje hrabrost i snagu da tragamo za svojom autentičnom istinom, ponekad zaboravljenom ili zaključanom u nesvesnom.
Prvi korak u otkrivanju i izražavanju svoje istine može biti naš ženski krug, sa atmosferom podrške i tolerancije različitosti. Rezultat istraživanja ženskih arhetipskih energija u sebi je novo razumevanje sebe i samopooštovanje, bolji izbori i bolja navigacija u odnosima, kako sa drugim značajnim ženama u našem životu, tako i sa muškarcima. Savremeni trenutak zahteva, naravno, i promišljanje novih modela muškosti, ali to je već tema za drugu priliku.
Arhetipovi Boginja
Svaka boginja stoji iza određenih kvaliteta i vrednosti. Tako učimo samopoštovanje i hrabrost od Artemide, saosećanje, milost i negujuću energiju od Kuan Jin, afirmišemo svoju erotsku, senzualnu moć, strast i kapacitet za uživanje uz pomoć Afrodite, aktiviramo borbenost u zaštiti sopstvenih granica i u ostvarivanju ciljeva uz pomoć moćnih boginja ratnica (Durga, Morigan, Sekmet), opunomoćujemo svoje intelektualne veštine, mudrost i intuiciju inspirišući se Atinom, Sarasvati ili Sofijom, otvaramo se za putokaze kroz patnju, životne krize i upoznavanje sopstvene senke, koje nam pružaju tamne boginje podzemnog sveta (Persefona, Hekata, Inana, Eraskigel).
Boginja Artemida
Osnažite svoju žensku moć i samouvjerenost
Volim, kada god sam u prilici, da otpočnem rad sa ženskim arhetipovima upravo Artemidom, devičanskom boginjom, zaštitinicom ženskog integriteta, pokroviteljkom ženskih okupljanja. Ona oličava kvalitete i energije neophodne u radu sa svim drugim boginjama. Artemida je veoma stara boginja, duboko povezana sa Balkanom, a kod Rimljana je poznata kao Dijana.
Zamislite hitronogu, snažnu ženu, koja s lukom i strelama u tobolcu, slobodno trči šumom, nesputana bilo kakvim socijalnim okvirima, svoja do poslednje ćelije, moćna u svojim zamislima i odlučna u svojim delima. Jedan deo nas, koji je tako često potisnut u ženskoj psihi, rezonira sa ovom predstavom, naročito kada osetimo da smo sabijene u uzane okvire svakodnevice, neslobodne da izrazimo svoju suštinu, suviše prilagođene zahtevima drugih. Milenijumima su žena i ženske vrednosti bile u drugom planu, te su žene i same naučile da stavljaju sebe na poslednje mesto, da budu tu za druge, uvek pre nego za sebe.
Ako postoji oblast u vašem životu u kojoj rezonirate sa pesmom “I Want To Break Free“, energija Artemide je ono što vam treba. Aktivacija ovog arhetipa kod žene pomaže postizanje unutrašnje jasnoće i samosvesti, donošenje odluka, uliva hrabrost i osećanje zaštićenosti i pojačava fokus i istrajnost.
Energija Artemide može da nam pomogne u svakom procesu promene, kada treba da pronađemo svoj novi prostor i opunomoćimo ga, kada želimo da se oslobodimo od “gušećih” okolnosti, odnosa, ili raznih mentalnih obrazaca koji su nas dugo sputavali. Ova energija nam može, također, pomoći u oslobađanju od brojnih štetnih navika. Ili naprosto, da pronađemo ponovo svoju autentičnu nit, kad osetimo da smo je malo pogubile.
Jedan od Artemidinih aspekata je primalna boginja, gospodarica divljih životinja, poznata i kao Potnia Theron. Artemida je i velika boginja prirode, ekološke svesti o čistoći i ravnoteži u prirodi. Iako je i sama lovac, štiti prirodu i životinje od onih koji love iz sebičnih i egocentričnih interesa. Primalna boginja predstavlja iskonsku, necivilizovanu, nepripitomljenu energiju u nama, koja je osnova naše vitalnosti i moći. Zapitajte se:
‘Koliko sam u kontaktu sa svojim “životinjskim telom”? Koliko prostora dajem ovom sloju sebe da se izrazi u životu?’
Primalna boginja nas uči da je naše telo portal, sveta posuda duha, da su animalni instinkti pogonsko gorivo za manifestaciju života kakav priželjkujemo. Oni nisu po sebi ni dobri ni loši, ni lepi ni ružni – zato u energiji primalne boginje leži jedna posebna vrsta slobode, koju smo zaboravile možda još u detinjstvu, kada su nas učili šta je prikladno, a šta neprikladno ponašanje za devojčicu.
Artemida može da nam pomogne kada nam je potrebno da osnažimo svoju moć, čije je mesto u telu treća čakra. Ova boginja nas opunomoćava da zakoračimo u svoj suverenitet, da znamo svoju vrednost i kažemo odatle svoje DA i svoje NE, tako da nas drugi jasno čuju i uvaže, da stanemo moćno iza svojih odluka, vrednosti, želja i ciljeva, da budemo svoje i da se za to izborimo, ukoliko je potrebno.
Žene više vole da se bave pitanjima ljubavi nego moći, ali moć nam je svima potrebna, da bismo izrazile sebe i živele život kakav priželjkujemo. Moć često ima za ženu i negativni prizvuk, jer moć kakvu znamo iz patrijarhalne paradigme budi asocijacije poput: imati moć nad nekim, dominacija, subordinacija, položaj u hijerarhiji. Također, autonomija i suverenitet mogu da imaju za nas prizvuk izolacije, razdvojenosti, usamljenosti, nepripadanja. Zato je bitno da pogledamo u svoju dušu, u svetlu jednog ženskog božanskog arhetipa, da bismo pronašle značenje moći iz naše ženske perspektive.
Volim da vidim Artemidu kao boginju koja nas osnažuje da izađemo iz uloge žrtve u kojoj se osećamo bespomoćno i da se razvijemo od žene koja je vođena arhetipom služavke ili princeze u ženu koja otelovljuje arhetip suverene kraljice, koja upravlja svojim kraljvstvom.
Artemidu možemo da shvatimo i kao protofeministinju – ona je uvek tu da zaštiti žene od silovanja i agresije. Vreme provodi družeći se u šumi sa svojim sledbenicama, nimfama, pa je tako možemo videti kao patronu savremene kulture ženskih krugova, koja cveta širom planete poslednjih godina. Artemida spada u devičanske boginje (devica, grč. Partenos, lat. Virgo), što u antička vremena nije imalo značenje bezgrešnosti i čuvanja himena pre braka, koje mu pripisuje kasnije patrijarhat. Devica znači pre netaknuta, celovita, samodovoljna. Artemida nas podmlađuje iznutra i podseća na deo nas koji je večita devica – celovita i potpuna u sebi samoj.
Artemida je i mesečeva boginja, zato se često prikazuje sa mesečevim srpom. Ona u antičkom trojstvu boginje (mlada devojka, zrela žena i starica ili kruna) predstavlja devojku, a u mesečevom ciklusu, fazu rastućeg meseca. Rad sa mesečevim ciklusima, može da osnaži ženu, da joj pomogne da se ponovo poveže sa sopstvenom cikličnošću, koja se u linearnom, patrijarhalnom načinu viđenja stvarnosti (stalno više, dalje, bolje) tretira gotovo poput bolesti. Kad uvažimo cikličnost života, možemo bolje i da manifestujemo svoje želje. To većinom literatura o principu manifestacije, koja je pisana iz ugla muške, linearne paradigme, previđa. Artemida daje procesu manifestacije jasnoću, fokus, odlučnost: elemente koji su neophodni sačinitelj uspešnog ostvarivanja ciljeva.
Boginja Afrodita
Probudite boginju ljubavi, čulnosti, seksualnosti, ljubavi i ženske lepote u vama
Afrodita je ime koje je kod Grka imala boginja koja potiče iz najstarijih slojeva kulture i predstavlja plodnost, čulnost, seksualnost, ljubav i žensku lepotu. Afrodita je suštinski deo naše ženske prirode, pa je pod raznim imenima poštovana u svim starim kulturama, kao Venera, Lalita, Ošun, Ištar, Freja, Hator, Lada.
Jačanjem patrijarhata je ženska seksualna energija najpre izgubila svetost, a zatim postala i tabu tema, koju okružuju stid, strah i krivica. Zato je povratak Afrodite u hram našeg tela neophodna stepenica na putu ženskog opunomoćenja.
Mnoge žene su danas postigle veliki uspeh u karijeri, sede na moćnim pozicijama i u stanju su da se sa puno kompetencije takmiče sa muškarcima u muškom svetu. Ono što se pri tome često dešava je da posle određenog vremena počinju da se osećaju sasušeno, razvezane od svog unutrašnjeg smisla, ponekad i depresivno. Razlog tome je obično zapostavljanje Afroditinih energija u sebi. Ove energije unose u život intenzitet, boju, lepotu, kreativnost, zadovoljstvo. Uspeh i moć su fine stvari i za muškarce često dovoljne, ali ne i za žene. Lišene Afroditinih darova, žene lakše sagore pod stresnim okolnostima od muškaraca, za šta su odgovorne neuro-hormonalne razlike između muškaraca i žena. Kad se ovi darovi neguju, oni podupiru sve oblasti života, čak i poslovni uspeh.
Zašto je osvajanje seksualne suverenosti jedan od najvažnijih aspekata ženskog opunomoćenja danas? Seksualna energija je sama energija života, a ženska seksualnost je vekovima bila strogo kontrolisana i uglavnom u posedu muškarca (u funkciji reprodukcije, muškog zadovoljstva, ili kao moneta u muškim igrama moći). Zato suverenost znači za nas da najpre ponovo prisvojimo svoju seksualnu energiju kao dragoceni tok života u nama samima, pre i nezavisno od toga kako ćemo je i sa kim deliti i razmenjivati. Umesto da čekamo na srećnu okolnost da naiđemo na savršenog ljubavnog partnera, koji će probuditi našu ženstvenost i doneti nam more zadovoljstva, možemo da napravimo prvi korak u svom seksualnom razvoju same. Kada eros slobodno poteče u našim telima i životima, doživljavamo spontano radost i ispunjenje, dok se razdvojenost od zadovoljstva, lepote i izobilja boginje ljubavi može manifestovati čak i kroz bolesti ženskih organa. Osim toga, tek kao seksualno suverene žene možemo da uđemo u zdrave odnose sa muškarcima.
Ženski kapacitet za zadovoljstvo je mnogo veći od muškog, kako nas podučavaju grčka mitologija, tantra i taoistički tekstovi. Orgazmički kapacitet žene ne ograničavaju ni godine ni vreme, na raspolaganju nam je do duboke starosti. Zašto onda žene tako često nemaju ništa od seksa, ne mogu da dožive orgazam i više od muškaraca su sklone da rano svoj seksualni život “gurnu pod tepih”? Kako bi život mogao da izgleda kada bismo probudile svoj puni kapacitet za uživanje u životu (dakle, ne samo u vezama s muškarcima)? Da bismo ponovo otkrile svoje telo i čula, potrebno je najpre posvetiti sebi vreme, staviti sebe na prvo mesto, naučiti istinski voleti sebe i svoj život, uprokos svemu što se dešava oko nas.
Boginja Lakshmi
Manifestujte novac, blagostanje i dobru sreću sa boginjom izobilja
Izobilje novca, ljubavi, kreativnosti, dobre sreće, životne energije i radosti, predstavljeno je u starim mitologijama ženskim principom – boginjama izobilja. Sve boginje zapravo nose u sebi princip izobilja – ideja boginje nije spojiva sa psihologijom manjka i nedostatka. Setimo se da su rane matrilinealne kulture, koje su slavile veliku boginju, nastajale na mestima koja su nudila dobre klimatske uslove, bogatu prirodu i mogućnosti za lep život. Ipak boginje poput Lakšmi, Abundancije, Fortuna Kopie, Anuket, Rozmerte, prizivane su naročito da donesu sve oblike materijalnog izobilja. Lakšmi je jedina od njih koje slave još uvek milioni ljudi, ne samo u Indiji, već i širom Azije.
Lakšmi odiše sjajem, blistavošću, lakoćom. Ona nas inspiriše da raširimo krila i otvorimo se da primamo sva bogatstava koje život nudi. Taj ekstatički momenat je neophodan za kreiranje svake vrste izobilja, uključujući naravno i novac. To je ono što nedostaje pričama o pozitivnom mišljenju i zakonu privlačenja, koje su često suviše mehaničke, suviše “u glavi” i nisu u koherenciji sa kompleksnošću naše psihe, naročito ženske. Rad na manifestaciji želja uz pomoć arhetipa boginje izobilja je suptilniji, više organski i bolje se uklapa u nova saznanja koja imamo o mozgu. Danas je izobilje često svedeno na novac, ali čak i novac ima veoma različito značenje za muškarce i žene.
Dok je kod muškarca novac simbol moći, kod žene je pre povezan sa lepotom, uživanjem i ljubavlju. Imitacija muških modela nas ne čini istinski srećnima. Ekonomski sistem čiji smo svedoci, zasovan je na psihologiji nedostatka, dominaciji, iscrpljivanju resursa, često nasilju i manipulaciji. Pa ipak, danas je moguće pronaći svoju nišu finansijske nezavisnosti i slobode. Mnoge žene pokušavaju da iziđu iz sistema koji, u službi novca, uništava svaki smisao i životnu radost i da razviju sopstveni posao, kroz koji mogu da žive kreativno i u skladu sa svojim vrednostima. Za njih je rad sa arhetipom Lakšmi naročito transformativan, jer njihov uspeh zavisi od toga da koliko su duboko počistile naslage stresa, brige, straha, krivice, stida i umanjivanja sebe, koje nose, ne samo iz svoje lične istorije, već i transgeneracijski. Tek onda, one mogu da postanu nosioci svetla u našem zbunjenom svetu.
Novac je eksplozivna tema koja izaziva jake emocije, jer se iza nje kriju gotovo svi naši strahovi, rane, poniženja, gubici, kako lični, tako i oni nasleđeni od predaka. Novac dotiče duboko naš doživljaj sopstvene vrednosti, moći, privlačnosti, ali također i naš odnos prema duhovnosti. Jedina tema koja konkuriše novcu po silini predrasuda i količini konfliktnih emocija i uvrnutosti je seks. Većina duhovnih tradicija stavlja etiketu “nečistog i nepoželjnog” upravo na novac i seks. Ali, šta ako bi iza seksa i novca i materijalnih dobara videli čistu životnu energiju, ljubav velike boginje Majke prema svojoj deci? Da li bismo onda kreirali jaz između materijalnog i duhovnog, kako to većinom čine religije? Kako bi sve u životu moglo da bude drugačije?
Lakšmi arhetip nam pomaže da energetski pročistimo u sebi slojeve negativnih stavova, uverenja, osećanja, vezanih za novac i materijalno bogatstvo, koji se odnose zapravo na njihovu senku, nastalu kroz milenijume patrijarhata.
Zarad novca i poseda se vode ratovi, trguje oružjem, drogom, ljudima. Auru novca okružuju strah, pohlepa, manipulacija, eksploatacija, beskrupuloznost svake vrste. Sa druge strane, zlatnici koji se prelivaju iz ruku Lakšmi označavaju, upravo suprotno, svete kvalitete ljubavi, lepote, uživanja, velikodušnosti. Kada novac koristimo na pravi način, da otkrijemo i razmenjujemo sa drugima lepotu života u svoj punoći, a ne da nešto kontrolišemo, pokrijemo ili zapušimo neku rupu bez dna, novac se pojavljuje kao svet.
Novac je samo jedna manifestacija izobilja sveta u kome živimo – dar izobilja je također tok životne energije u nama, zdravlje, priroda, lepota, harmonija, ljubav, kreativnost. Lakšmi je boginja, čiju energiju prizivamo da bi sve cvetalo, nesmetano teklo i razvijalo se, da bi život u svim aspektima bio prožet blaženstvom, slatkoćom i radošću.
Lakšmi i njen mitološki partner Višnu otelovljuju arhetip kraljice i kralja, spoj ženske lepote i blagoslova i muške snage. Lakšmi nas gleda čistim, jasnim, svetlim pogledom; njena pojava je raskošna, rafinirana i suverena. Podseća nas da možemo da budemo u toku i razvijamo se dalje, samo kada pronađemo ravnotežu između davanja i primanja, da možemo da budemo slobodne i da kreiramo svoj život, samo iz unutrašnjeg stanja zadovoljstva i dovoljnosti.
Boginja Durga
Ratnica, zaštitnica, spasiteljka sveta u mračnim vremenima
Možda nema moćnijeg mita o boginjama u vremenima koja su pred nama od onog o Durgi, veličanstvenoj ratnici. Ona je arhetipska sila velikog oslobođenja, koja je skrivena u našoj psihi u periodima u kojima se život odvija rutinski, a biva aktivirana kada su naša sloboda, naše vrednosti i sam opstanak ugroženi. Durga je poput cunamija i oluje, besna i opasna, a istovremeno očaravajuće lepa, gracilna i ljubazna. Ona štiti ljudska bića svojom nadljudskom snagom, kao što medvedica štiti svoje mladunce – zato je u Indiji nazivaju Velikom Majkom.
Mit opisuje davna vremena u kojima su asure Šumba i Nišumba, ogromne moći i još većeg ega, zavladali svetom. Kao nagradu za istrajno praktikovanje joge i magije, bog Brahma se prevario i podario im je blagoslov, da ih nijedan bog i nijedan čovek ne mogu pobediti na bojnom polju. Zahvaljujući tome, asure, opsednute moću i pohlepom, zavode diktaturu i tiraniju na nebu i na zemlji. Svet polako tone u tamu.
Nijedan bog i nijedan čovek im se ne može suprotstaviti! Ali, Brahmin dar ne kaže ništa o boginji! Bog Indra saznaje da u pećini na kraju sveta, u povlačenju živi boginja Durga, strašna ratnica, koja jedina može da zaustavi obest asura. Tako počinje teški put bogova kroz planinske vrleti, pun iskušenja, koji me uvek asocira na scene koje smo gledali u Gospodaru Prstenova. Pred Durginom pećinom, oni je prizivaju upomoć i podsećaju je da je su svi oni njena deca, pa, iako ima loših sinova, nema loše majke, koja neće da zaštiti svoju decu. Durga se konačno pojavljuje, jašući na tigru, u crvenom sariju, oštrog, blistavog pogleda, istovremeno čudesno lepa i neizmerno opasna. Iz njenog senzualnog, ženstvenog tela izbija elektricitet, a u njenih osam ruku je najstrašnije oružje, ali i školjka i lotos, simboli plodnosti. Kada Durga kaže da će im pomoći, njeno DA je čvrsto kao stena.
Kada je stigla do palate asura, asure najpre misle da je prelepa devojka odličan plen za njihov harem, ali ubrzo su u šoku, kada ratnica počne da seče njihovu vojsku veštinom i snagom sa kojom nisu računali. Onda šalju na nju čete demona i magičnih bića, koja se kloniraju, kada kap njihove krvi padne na zemlju, tako da ih je sve više, što ih ona više poseče. U tom odlučujućem trenutku bitke, Durga iz trećeg oka manifestuje boginju Kali, koja i sama izgleda zastrašujuće, poput demona i koja svojim dugim jezikom hvata krv, pre nego padne na tlo, tako da demoni ne mogu da se reinkarniraju. Pošto je pobila čitavu armiju asura, svetleća figura boginje sačekuje na bojnom polju i braću Šumbu i Nišumbu, te ih poseče, jednog, pa drugog. Oni umiru sa osmehom na licu, prepoznavši u poslednjem trenutku u Durgi praiskonsku roditeljku, što je značajna poruka mita – kada otpadne osionost, sebičnost i pohlepa ega, sve se vraća kući, velikoj primordijalnoj majci.
Durga je u Indiji bila simbol oslobodilačkih pokreta potčinjenih, borbe protiv opresije svake vrste, a i prve feministkinje su nosile auru boginja ratnica. Ta vrsta energija je i neophodna da nas pokrene, da nam da jasnoću i kontakt sa sopstvenom snagom i izvuče nas iz uloge žrtve, u kojoj smo suviše dugo predavale svoju moć drugima i spoljašnjim okolnostima i gledale sebe kroz tuđe naočare.
Durga energija je fokusirana, centrirana, sabrana i ubojita, kao kod velikih majstora borilačkih veština, koji je ne troše u nepotrebnim pokretima i nemoćnom besu. Durgina moć je u kristalnoj jasnoći i odlučnosti u životnim situacijama koje zahtevaju da budemo precizni i oštri poput hiruškog noža. Kada znamo šta je naše jasno DA i jasno NE, dobijamo novi priliv energije i naša borba dobija na lakoći i zamahu. Ali, ne treba da zaboravimo da Durgin bes dolazi iz njenog majčinskog saosećanja i ljubavi, a ne iz sitnih, egocentričnih poriva. Durga se bori za spas sveta i svoje dece kada su ugroženi. Ako se ova energija priziva iz neplemenitih motiva, može nam se vratiti kao bumerang.
Boginja ratnica je naš zaštitnik i vodič kroz teškoće, sukobe i životne drame, kroz našu borbu za sopstvena prava i mesto u svetu, kroz prevazilaženje prepreka i oslobađanje iz neke vrste zatvora i podjarmljenosti. Daje nam snagu da istrajemo i pobedimo, da se zaštitimo od spoljašnjih neprijatelja, ali nas štiti također i od sopstvene malodušnosti, neodlučnosti, iluzija u kojima se uljuljkujemo, vezanosti za ego, preživelih obrazaca, adikcija i lažne slike o sebi i drugima.
Kada je Durga arhetip probuđen u nama, ne plašimo se borbe koja predstoji, a sve teškoće na putu postaju radosni izazov, kroz koji oprobavamo sebe i izrastamo u nešto bolje i snažnije. Znate li one trenutke kada otkrijete u sebi, usred konfuznih i potencijalno zastrašujućih situacija, duboki mir i sabranost, iz kojih ste spremne da se na optimalan način suočite sa svim što dolazi? To je znak da se Durga probudila u vama.
Durga je zrak svetlosti i glas spasenja u najtamnijim časovima. Obično se pre njene pojave osećamo nemoćno, zbunjeno i neodlučno, naša volja je anestezirana strahom, spremne smo na kompromise u kojima gubimo sve više. Durga fokusira našu rasutu energiju, dobijamo novi smisao, pravac i istrajnost, kao i odvažnost i neustrašivost koja vodi trijunfu dobra nad zlim.
Ljudima koji su u kontaktu sa svojom istinom i koji su izgubili strah se ne može manipulisati. Želja za promenom postaje nezaustavljiva i pronalazi svoje puteve manifestacije na najneobičnije načine.
Boginja Hekata
Tamna Boginja životnih raskrsnica i tranzicija
Medijska poplava tekstova i motivacionih govora o pozitivnom mišljenju mnogima je dojadila. Iako u njima ima dobrih stvari, osećamo duboko u sebi da nešto u tom pogledu na psihu nedostaje i ne radi; da smo ponekad, posle puno truda da budemo pozitivni, završili sa doživljajem unutrašnje praznine i razočarenja. Sezonska depresija, kao i ženama dobro poznati PMS, rezultati su želje da se uvek bude na sunčanoj strani.
Danas, kada nas sa svih strana društvo navodi da svoje tamno lice sklanjamo od sveta i pokazujemo široki “američki” osmeh, skoro da moramo da se borimo za svoje pravo na sopstveni mrak! Stare šamanske kulture govore o tri sveta kroz koja možemo da putujemo – gornji, srednji i donji, podzemni svet i da je dobro kad umemo da navigiramo kroz sve svetove. Tamne boginje podzemnog sveta nam pomažu da iziđemo na kraj sa životnim krizama, tranzicijama, bolnim i senovitim mestima u sebi i rad sa njima je isceliteljski i psihoterapijski. Tamna noć duše nikoga ne zaobiđe, pre ili kasnije se pojavi u životu, od sezonske depresije, do velikih životnih kriza, koje nas dovedu na ivicu egzistencije. Tamna noć duše je potpuno prirodan deo ljudskog života, najvažnije je šta sa njom činimo. Ukoliko pokušavamo na sve načine da je zaobiđemo, vraća nam se kompulsivno. Ukoliko se osmelimo da siđemo u podzemni svet, preispitamo svoje temeljne vrednosti i dozvolimo da otpadne ono što je vreme pregazilo ili što nije naše, rađamo se ponovo, bolje integrisane, mudrije, autentičnije.
Tamnih boginja se u najvećoj meri pribojavamo i izbegavamo susret sa njima. Od svih lica boginje, tamno je, kroz istoriju patrijarhata, bilo u najvećoj meri potisnuto i demonizovano. Tamne boginje odgovaraju poslednjoj fazi menstrualnog ciklusa, fazi tamnog meseca i kasnoj jeseni. Hekata, Persefona, Inana, Lilit, Kali, Morigan, pojavljuju se čak kao junakinje horora, izazivaju jezu, ali i bude, svojom misterioznom aurom, stalno iznova i našu znatiželju. Ni viševekovna demonizacija tamnog lica boginje nije uspela da iskoreni duboku potrebu ljudske duše za tamnom majkom. Tako pronalazimo, ne samo kao u antičko vreme, tamne statue Artemide, Demetre i Izide, već i kroz čitavu istoriju hrišćanstva, naročito na jugu Evrope, slike i statue crne bogorodice. One, svojim držanjem i crtama lica, koje su nedvosmisleno evropske, a ne negroidne, odišu duhovnom snagom, dostojanstvom i suverenošću.
Većina žena biva isprva privučena svetlijim boginjama, poput Afrodite, Lakšmi, Artemide, ali je moje iskustvo, da na radionicama tamnih boginja otkrivamo najdublje kutke svoje duše i doživljavamo najviši stepen intimnosti i katarze.
Uvek volim da počnem Hekatom, boginjom koja nas čeka na samom ulazu u podzemni svet. Hekata je veoma stara, predolimpijska boginja i direkno je povezana sa neolitskom velikom Boginjom Majkom. Naročito je poštovana u Trakiji i svuda na Balkanu, a kasnije kod Grka. U centru Beograda je nedavno iskopan Hekatin hram iz rimskog vremena.
Kako je Hekata boginja sumraka, doba dana kada predmeti počnu da gube jasne oblike, i sama ima nejasne obrise. Retko je predstavljana u vizuelnim umetnostima, a kada jeste, onda kao zgodna, sredovečna žena, sa crnim psima i bakljom u rukama. Ona je boginja trećeg životnog doba žene i ovaj arhetip obično dobija na značaju u psihi kada žene uđu u fazu perimenopauze i menopauze. Crni psi su životinje podzemlja, a baklja koju nosi u ruci nam osvetljava put kroz tamne predele duše, kada se njima zaputimo. Od mudre starije žene, Hekata je, zbog svoje veze sa magijom, ritualima, proročkim vizijama, rođenjem i smrću, u srednjem veku proglašena za vešticu koja se bavi crnom magijom i zamišljana je kao ružna, krezuba starica. To je naročito eskaliralo u 17. veku, u doba lova na veštice. U antici, naprotiv, Hekata ne nosi znamenje zlokobnosti, već bogatstva, pobede i sreće.
Hekata je posrednica između svetova i pomoćnica na putu u podsvesni deo psihe. Sa ovim arhetipom se susrećemo kada je potrebno napraviti korak ka dubljim i starijim delovima psihe. Ona je vodič kroz transformaciju i promenu, pomaže nam da reevaluiramo stvari u sopstvenom životu, da odlučimo šta treba da otpadne, jer više ne služi našem dobru, a šta da ponesemo dalje. Ona je boginja tranzicije: kao babica, pomaže rođenje deteta, kao negovateljica u hospicu pomaže proces umiranja, a tokom života nam pomaže da pređemo iz jedne životne faze u drugu.
Hekata je i boginja raskrsnica i njena mudrost se priziva da nas podrži da pronađemo pravi put u konfuznim situacijama. Ponekad se predstavlja sa tri glave, uz pomoć kojih istovremeno gleda u prošlost, sadašnjost i budućnost. To panoramsko viđenje situacije pomaže pri donošenju ispravne odluke. Tradicionalno je viđena kao boginja magičnih moći, a psihološki gledano je ona, zapravo, glas intuicije u nama. Intuicija, u smislu znanja neposredovanog razmišljanjem i analizom, nešto je što svi imamo i ona se razvija, pre tako što je oslobađamo, nego što je vežbamo.
Hekata nas daruje snovima, proročkim vizijama, mogućnošću komunikacije sa vodičima, duhovima, precima i pomaže razvoj paranormalnih moći, što su sve bili razlozi da je u kasnijoj, patrijarhalnoj matrici mišljenja proglašena vešticom. Rad sa arhetipom Hekata je danas naročito važan za one koji se bave isceljivanjem, lečenjem, proricanjem, poniranjem u nesvesne delove psihe, kao i svima koji se u svom poslu oslanjaju na intuiciju i kreativnost.
Od kada sam otkrila tamne boginje, radujem se dolasku jeseni i zime, povlačenju u njihov ušuškani, introvertni svet. Kada napravimo prostor za tamne boginje u svom životu, uranjanje u tamu se može doživeti i kao prijatno vreme oporavka, regeneracije i rađanja nove vizije, koja će na proleće, poći putevima realizacije. Čemu je u nama potrebno isceljenje i veliko obnavljanje? Šta je zrelo da otpadne iz naših života? Tamne boginje će nam u tome biti veliki saveznici.
Boginja Persefona
Boginja koja nas uči kako se suočiti s “tamom” u nama i prebroditi traume i životne krize
Grčka boginja Persefona, kod Rimljana poznata kao Prozerpina, je boginja sa dva veoma različita lica. Jedno je lice mlade devojke, netaknute životnim dramama, drugo je tamno lice moćne kraljice podzemnog sveta, koja poznaje najmračnije kutke ljudske duše. Zvuči poznato? Ako često osećate u sebi podelu na lepršavu, eteričnu, vedru devojčicu i tamnu, mudru ženu, koja dobro poznaje bol i patnju, verovatno je da je arhetip Persefone jak u vama. Ja sam rezonirala sa ovim arhetipom od rane mladosti, a možda je on uticao na mene još prilikom izbora profesije.
Persefona je mamina kćerka. Njena majka, Demetra, je boginja zemlje, useva i svega živog na zemlji – direktna naslednica neolitske velike Boginje Majke. Sa ocem Zevsom, velikim šefom i Demetrinim bratom, nije imala naročito blizak odnos. Prvi aspekt Persefone – mlada, razigrana devojka poznat je pod imenom Kora. Pod zaštitom svoje majke, vedrog duha i puna radoznalosti, Kora je lutala poljima i brala cveće.
Tako je njen život tekao u neprekinutom blaženstvu, dok se jednog dana, kada se sagela da ubere narcis, zemlja pod njenim nogama nije raspukla i iz njene utrobe izronio mračni Had, gospodar podzemnog sveta, sa svojim crnim konjima i oteo je. U podzemnom svetu u kome se, protiv svoje volje, našla, sve je bilo drugačije od svega što je dotad poznavala. Vremenom su se Persefonine oči navikle na mrak, a verujem da je sa svojim mužem, moćnim gospodarom ovog tamnog sveta, koji je učinio svojom ženom i kraljicom, uspostavila dobar odnos. Na grčkim vazama su često prikazivani kao skladan par, dok, u časovima dokolice, jedu voće i razgovaraju.
Neki feministički krugovi otmicu Persefone interpretiraju kao silovanje, ali ja tome nisam sklona, iako čitava mitologija Demetre i Persefone u socijalnoj ravni tumačenja jasno oslikava prelaz sa matrijarhata na patrijarhat. Otmica u tamu je deo prirodnog procesa odrastanja i sazrevanja, naše prvo suočavanje sa senovitim stranama života. Traume, razočarenja, gubici… dolaze ponekad iznenada u život svakome, pa i najsrećnijima od nas i oduzmu nam detinju nevinost i bezazlenost.
Mit dalje opisuje patnju Demetre za otetom ćerkom, koja je dovela život na zemlji na ivicu propasti, njenu borbu i pobedu nad Zevsom, koji, shvativši da Demetra neće odstupiti, pristaje da joj vrati ćerku iz podzemnog sveta. Kako je u podzemnom svetu pojela nekoliko zrna nara, Persefona se, međutim, trajno povezala sa podzemnim svetom, tako da sa majkom na Zemlji može da provede samo dve trećine godine, a jednu trećinu (kasna jesen i zima) mora da boravi sa svojim mužem u podzemnom svetu. Ovaj mit se, naravno, može shvatiti i kao alegorija o godišnjim dobima. Primetila sam, međutim, da mnoge žene koje nose arhetip Persefone, funkcionišu na sličan način, da imaju faze ekstrovertnog, aktivnog života u svetu, koje se smenjuju sa fazama povlačenja, introverzije, ponekad kreativnog rada u samoći. U mnogim slučajevima se ovde uopšte ne mora raditi o bipolarnom poremećaju, kako sredina to ponekad može površno da protumači.
Mit o Persefoni nas uči kako da prebrodimo životne krize, gubitke i traume, tako da iz njih iziđemo jače, moćnije i mudrije. U momentu kada je Persefona pojela par zrna nara, dozvolila je da se poveže sa tamom i da je mračno iskustvo transformiše. To se dešava kada odlučimo da umesto da se osećamo kao žrtva i panično bežimo od suočavanja sa tamom, uspemo da integrišemo mračne stvari i izrastemo u neku novu osobu sa pomalo drugačijim identitetom. Odatle se rađa mudrost i moć koju Persefona razvija kao vodič duša, psihopomp, savremenim rečnikom možemo reći – psihoterapeut. Za psihoterapeuta je važno da sam ima to iskustvo gubitka nevinosti, patnje, tamne noći duše i da ga proradi, da bi poznavao putanju i bio u stanju da provede druge kroz slične faze života. Mitologija nam priča kako su razni namernici, koje je zla sudbina ili neka druga muka dovela na vrata podzemnog sveta, potražili zaštitu i pomoć Persefone, koja im je zaista pomogla da prođu kroz tamne lavirinte i iziđu ponovo na svetlo dana. Među njenim “klijentima” se spominju i Orfej, Herakle, Tezej, Odisej.
Persefona je u grčkoj mitologiji povezana, ne samo sa majkom Demetrom, sa kojom je glavni protagonista Eleuzinskih misterija, najraširenijeg inicijastičkog kulta kod Grka, već i sa boginjom Hekatom, još jednom tamnom boginjom, o kojoj sam pisala u prošlom tekstu. Hekata je bila svedok Persefonine otmice i o tome izvestila očajnu Demetru, a kasnije i Persefonina pratiteljka u podzemni svet, kada dođe tamno doba godine. Sve tri su mesečeve boginje i predstavljaju se ponekad kao Hekata Triformis, ženska statua sa tri lica – mlade devojke (Persefona u formi Kore) kao boginja mladog i rastućeg meseca, Demetre, žrele žene, majke, boginje punog meseca i Hekate, starije, menopauzalne žene, krune i boginje opadajućeg meseca.
Žena sa jakim arhetipom Persefone ima prirodno razvijenu intuiciju, empatiju i imaginaciju, kao i lak kontakt sa kolektivno nesvesnim. To je može učiniti slabo fokusiranom, podložnom sugestiji i skretanju sa svog puta. Ponekad je u životu rastrzana između dve moćne figure, na primer, majke i supruga.
Njen glavni izazov je da svoje osobine pretvori u talente i resurse i da pronađe svoje mesto u životu i profesiji, koja je u skladu sa njenim najvišim sposobnostima. Kad prestane da se oslanja na spoljašnje autoritete i gurue i nađe vođstvo u sebi, razvija samopouzdanje i samostalnost, identitet nezavisan od toga što je mamina ćerka i Hadova supruga. Njen glavni šarm je da zadržava u zrelim godinama receptivnost, senzualnost i eteričnost, ali je njena snaga u tome što je integrisala traumu i postala kroz to zrela i moćna žena, kraljica podzemnog sveta.
Boginja Inana
Boginja koja nas uči kako prevazići tešku životnu krizu (“tamnu noć duše“)
Savremena emancipovana žena sledi često potku mitske arhetipske priče o muškom herojskom putovanju. To je priča o usponu na vrh planine, kroz savladavanje prepreka, borbu za aždajama i nemanima, put napredovanja, samousavršavanja, stavljanja pod kontrolu sopstvenih slabosti, put moći. Samo što jednom, kada se popnu na vrh planine, odakle je pogled svakako lep, žene, mnogo ranije od muškaraca, osete da nešto ipak nedostaje. Kroz borbu i pobedu smo pokidale mnoge veze sa svetom, pohodi nas osećanje praznine i izolovanosti, razdvojenosti od velike matrice života, prirode u nama i oko nas, boginje majke.
Isceljenje ovog rascepa donosi arhetipsko putovanje heroine, koje je predstavljeno kao silazak, a najbolje opisano u mitu o sumerskoj boginji Inani. Ovaj mit, iz ugla našeg levohemisferičnog, racionalnog, linearnog uma, izgleda ponajviše kao horror priča, no iz dubokih slojeva naše potisnute matrijarhalne svesti, ova priča je za ženu podržavajuća i isceljujuća.
Ja sam otkrila priču o Inaninom silasku i povratku iz podzemnog sveta, kada mi je , takoreći, “slučajno” dopala ruke knjiga ‘Dark Moon‘, u jednom teškom periodu života i ona je bila moj pratilac kroz krizu, traumu i isceljenje. Pre nego sam i razumela kako i zašto, osetila sam njeno isceljujuće dejstvo. Kada sam, pre nekoliko godina, kreirala koncept rada sa arhetipovima boginja, shvatila sam, da je za žene, reintegracija sa tamnom boginjom podzemnog sveta i sa sopstvenom cikličnošću, svojim tamnim i svetlim fazama, od suštinskog značaja, da bi prekinule da sebe gledaju samo kroz naočare patrijarhata. Veliko povezivanje sa svim aspektima svoje duše se dešava pre u utrobi zemlje, nego na vrhu planine.
Ukratko, priča o Inani, koju je zapisala prva pesnikinja čije ime je poznato istoriji, Enheduana, izgleda ovako. Veličanstvena kraljica neba i zemlje, boginja ljubavi, plodnosti i seksualne ekstaze, ratnica i civilizatorka (podučila je ljude pismenosti i zanatima), odlučuje da siđe u dubine podzemnog sveta, da upozna svoju tamnu sestru Eraskigel. Znajući da je putovanje opasno i da se iz podzemnog sveta niko nije vratio, dogovara se sa svojom sveštenicom Ninšubom, da ova obavesti bogove i zatraži pomoć, ako se Inana ne vrati za tri dana. Doterana i naoružana svojim magičnim predmetima moći, Inana prolazi kroz 7 kapija podzemnog sveta i na svakoj, prema pravilima podzemnog sveta, mora da odloži neki od predmeta svog dostojanstva i svoje moći. Na dno stiže potpuno naga i nezaštićena. Tu sreće najtamniju od svih boginja Eraskigel, koja je pogleda pogledom smrti, koji iz njenog tela isisa svu životnu energiju. Inanino beživotno telo, Eraskigel obesi o kuku, na kojoj visi tri dana.
Pošto se Inana nije vratila, Ninšuba obaveštava njenog oca, mudrog boga Enkija i ovaj napravi dva sićušna bića od crnog ispod noktiju, toliko mala, da mogu da se prošunjaju nezapaženo u podzemni svet. Oni umilostive Eraskigel, pokazavši samilost prema njenim porođajnim mukama, te ih ova pusti da skinu Inanu sa kuke i napoje je i nahrane vodom i hranom života. Vaskrsla Inana se vraća u svet iz koga je došla, ali je promenjena svojim iskustvom u podzemnom svetu – sada jasno vidi ko je kakav, ko joj je ostao veran, a ko je izneverio.
Sa ovom pričom mogu da se identifikuju žene koje su prošle ili prolaze kroz tešku egzistencijalnu krizu, ugrožavajuću bolest, veliki gubitak, katastrofalan razvod, bankrot, rat ili elementarnu nepogodu, koji u momentu odnesu sve. Nekada smo osuđene na patnju i bol sa kojim ne možemo ništa da uradimo. To se ponekad, naprimer, dešava prilikom porođaja. Žene se, generalno, bolje nose sa takvim situacijama od muškaraca.
Kada udarimo o dno, više ne možemo da se uljuljkujemo u iluzijama, lažnoj personi, raznim stvarima sa kojima smo bile identifikovane i jedino što nam preostaje je dijamant naše suštine, koji preživljava sve. Takvi doživljaji su transformativni, gubimo kroz njih svoju nevinost i naivnost, ali u procesu transformacije nestaje i naš strah i zakačenost za niz nevažnih stvari. Razvijamo novu jasnoću, usmerenje, moć i neustrašivost. Ponekad se taj boravak u podzemnom svetu u duhovnim tradicijama naziva tamna noć duše.
U tamnu noć smo ponekad gurnute sticajem okolnosti, a ponekad, poput Inane, u nju dobrovoljno zakoračimo, kad osetimo da nam je potrebno veliko čišćenje svih lažnih i dotrajalih stvari, koje ne donose više smisao i radost. Tada smo spremne da zakoračimo u ništavilo, malu smrt, ambis i da tu provedemo neko vreme, tokom koga se naša duša regeneriše, prolazi kroz žaljenje, otpušta sve traume i transformiše ih u novu snagu i životni smisao.
Savremeni svet je potpuno zaboravio vrednost ovakvog povlačenja u tamu i osobe koje se upuštaju na takvo transformativno putovanje, pokušava na sve načine da obeshrabri i vrati na svetlost i u aktivni život ili da proces silaska priguši površnim razonodama i antidepresivima. Tama je, međutim, ne samo poništavajuća i zastrašujuća, već, poput materice, udobna, sigurna, negujuća i isceliteljska. Iz nje se rađa nešto novo, ali, dok boravimo u tami, to još ne možemo da nazremo. Zato je važno da na ovakvom putovanju imamo svedoka i obezbeđenje, danas poput psihoterapeuta, na primer, čemu nas i mit o Inani podučava.
Boginja Kali
Boginja transformacije i radikalnog oslobođenja
Indijska boginja Kali, dugog isplaženog jezika, koja pleše po leševima i nosi oko vrata ogrlicu od lobanja, najpre može u nama, koji dolazimo iz druge kulture, da izazove strah i čuđenje. Kali izgleda kao demon! Pa ipak, u Indiji je zovu “Milosrdna Majka“. Kako je to moguće? Da bismo razumeli zašto Kali tako izgleda, potrebno je da upoznamo mit o tome kako se i zašto pojavila u svetu.
Boginja ratnica Durga, prelepa dama u punoj ratnoj opremi, borila se s tamnim silama za spas sveta, kada su je napali demoni, koji su se klonirali, čim bi kap njihove krvi pala na zemlju. Što bi ih Durga više posekla, to ih se više iznova rađalo. Tada se, kao pomoć, iz Durginog trećeg oka manifestuje boginja Kali, zastrašujuća, besna, moćna i počinje da svojim dugim jezikom hvata kapi krvi demona, tako da ovi ne mogu više da se reinkarniraju. I u ovom mitu je sadržana suština Kali arhetipa! Kali seče negativne obrasce u korenu, radikalno (radix na lat. znači koren).
Naše negativne misli, strahovi, iluzije, koji nas dugo drže u zatvoru i guše životnu radost su poput demona koji proliferiraju, rađaju se stalno iznova i koje je Kali uništila jednom zauvek. Zamislite da neko breme koje ste dugo nosile i koje je vam je oduzimalo energiju i zagorčavalo život otpadne odjednom kao posečeno mačem! Kako izgleda biti ponovo slobodna, disati punim plućima, voleti sebe i svoj život? To je možda razlog što Indijci Kali nazivaju milosrdnom majkom. Energija Kali je oštra i fokusirana poput hiruškog noža i ona nije boginja koja se priziva svaki dan. Ali, kada je neka stvar zrela da otpadne iz našeg života (adikcija, bolest, preživeli obrasci mišljenja i ponašanja, zakačenost za lažne slike o sebi ili drugima) Kali energija je najbrža i najradikalnija pomoć koju možemo da zamislimo.
Kali donosi potpunu transformaciju, promenu tipa revolucije, posle koga od starog ne ostane ni kamen na kamenu. To je i glavni razlog što se plašimo Kali. U svakom procesu promene se zapravo najviše plašimo crne Kali koja označava fazu destrukcije starog. Druga dva lica Kali su belo i crveno. Bela Kali čuva ono što preostaje kada otpadne sve lažno i dotrajalo, a to je čisti dijamant naše suštine. Crvena Kali pleše ples stvaranja novog, ali sada iz onog pročišćenog i slobodnog dela nas, koji je dobila od bele Kali. Boginja Kali nas svojim različitim licima podseća na prolaznost i cikličnost svega u životu, koju smo tako često spremne da zaboravimo.
Ćelije našeg tela se zamene na svakih 7 godina, menstrualni ciklus omogućava plodnost i začeće novog života; jedino se naš ego drži godinama preživelih i davno mrtvih priča, ne dozvoljavajući im da otpadnu. Kali nas podseća da su destrukcija i kreacija faze istog procesa. Energija koja se oslobodi destrukcijom starog se, preko crvene Kali, kanališe u nove vizije, ideje i akcije.
Zato, pogledajte mesta u svom životu gde se osećate sasušeno, beživotno, zaglavljeno, gde vlada stagnantna energija, žabokrečina, ustajalost i postavite sebi pitanje: šta je ovde zrelo da otpadne, kakva iluzija me drži još uvek u tome, da li je trenutak da mač Kali poseče klupko strahova i izgovora za ostajanje u staroj, mučnoj priči? Posle „Kali intervencije“ velikog čišćenja dolazi velika jasnoća, iz koje želje i odluke imaju potpuno drugačiji domet i snagu.
Velika Boginja Majka
Arhetip Velike Majke – Univerzalna materica kreacije
Arhetip velike majke je najdublji temelj duše, jer potiče iz prvih dana našeg individualnog života, kao i iz najstarijih slojeva ljudske kulture. Odatle nosimo bazično poverenje i otvorenost prema životu, spremnost da se prepustimo njegovim tokovima, plimama i osekama, znajući da smo neraskidivi deo tkanja postojanja. Prepuštanje toku je ono što život čini ispunjenim i kreativnim, a najuniverzalnija definicija sreće, koja se pojavljuje u psihološkim istraživanjima, kaže da je sreća ulaženje u tok sadašnjeg trenutka, u kome smo potpuno posvećeni onome što je tu. Zašto je to toliko teško? Verovatno, zato što naša egoička svest prepuštanje doživljava kao akt predaje i podčinjavanja.
Prepuštanje iz dimenzije proširene svesti znači naprosto odustajanje od mentalnog otpora onome što jeste. Prepuštanje je akt čistog prisustva i dozvola da stvari budu takve kakve su. Ono što sledi je veliko otvaranje za božansko vođstvo, impulse i poruke višeg ja, koje ima bolji pregled situacije u kojoj se nalazimo od uzane perpektive našeg ega. “Neka bude tvoja volja, a ne moja” – mesto, svima poznato iz Novog zaveta, reflektuje ovaj duboki spiritualni uvid.
Kada u svakodnevnom životu imamo čvrste referentne tačke za osećanje sigurnosti u vidu materijalnih poseda, odnosa, zajednice, zdravog tela, imamo utisak da možemo da se u potpunosti oslonimo na njih. Ali, kad one počinju da se izmiču u vremenima velikih turbulencija, neizvesnosti i transformacije, možemo da se oslonimo jedino na prapoverenje u univerzum, koji se na arhetipskom nivou pojavljuje kao velika majka, koja je uvek tu za nas, u radosti i patnji, u vremenima uspona i padova, u životu i u smrti.
Svetilište velike majke je u centru naše duše, a univerzum je njena sveta materica, u kojoj se odvija sam proces kreacije, iz trenutka u trenutak. Kada je ovaj arhetip uspavan ili nedostupan svesti, obično kao posledica traumatskih iskustava, doživljavamo hronično osećanje usamljenosti, izolovanosti, napuštenosti, nedodstatak povezanosti sa sopstvenim telom i emocijama, uprkos preterane fokusiranosti na sebe. Imamo problema sa samopouzdanjem, potrebu za pripadanjem i istovremeno nesposobnost pripadanja, koja se često ispoljava kao beg od intimnosti i strah od zavisnosti.
Naličje toga je upravo ko-zavisnost od drugih, potreba da se ugađa (people pleaser), da se stalno iznova dokazuje sopstvena vrednost, adikcije, kojima se izbegava unutrašnja praznina i stalno osećanje oskudice, bilo da se radi o materijalnim ili duhovnim stvarima. Kad ne možemo da se opustimo u zagrljaju velike majke i da primimo njenu ljubav i negovanje, ne stojimo stabilno u svojoj autentičnosti, već, umesto toga, osciliramo između “nisam dovoljno…”, sa jedne strane i nekog oblika nadmenosti, “biti iznad” samog sebe i drugih ljudi, koji je u starogrčkim tragedijama nazivan hibrisom i viđen kao glavni pokretač tragičnog skripta.
Arhetip velike majke je podjednako važan za žene i muškakrce, samo što je receptivnost, koja je potrebna za povezivanje sa ovim arhetipom, kao ženski princip u duši, nešto dostupnija ženama. Žena, kroz rad sa ovim arhetipom može da izleči odnos sa sopstvenom, biološkom majkom i da obnovi liniju ženske transmisije moći, sa majke na ćerku, koja je prekinuta dolaskom patrijarhata. O tome simbolično govori mit o Demetri i Persefoni, koji prikazuje kako je stvoren jaz između majke i ćerke, otmicom ćerke. Grci su tražili lek za rascep koji je time stvoren u duši, kroz eleuzinske misterije, koje su poznate i kao kult majke i ćerke.
Manifestacije arhetipa velike majke su prisutne u svim svetskim kulturama: velika majka je poznata pod imenima Demetra, Gaja, Šekina, Marija, Šakti, Hator, Tijamat, Pačamama, Jemaja, Kibele. U snovima i simboličkoj ravni, može da se pojavi kao pećina, kotlić, školjka, pupčana vrpca, spirala. Njeni elementi su voda i zemlja. Ako radimo na buđenju ovog arhetipa kroz ritual, treba doneti na oltar ponude u vidu voća i druge hrane, naročito meda i mleka, crvenog vina i crvenih ruža.
Kad aktiviramo ovaj arhetip, on nam donosi duh obnavljanja i revitalizacije, poriv za negovanjem sebe i svega oko sebe kao dela nas samih. Nahranjeni smo i napojeni vodom života, u miru i ravnoteži sa sobom. Sva ranjenost u našem emocionalnom telu topi se i otpada kada je viđena očima velike majke. Zamislite olakšanje, dok stare, neisplakane suze slobodno teku, dok vas u zagrljaju drži neko ko vas bezuslovno voli i gleda očima punim obožavanja. Neko ko vidi sve u vama i prihvata sve! Kada smo na taj način povezani sa jezgrom života, otvoreni smo da i sami budemo posuda božankskog. Svako od nas nosi božansku iskru u sebi i od božanskog nikada nije bio odvojen, kako to često uče monoteističke religije, niti mu je za taj kontakt sa božanskim neophodan institucionalni posrednik.
Rad sa velikom majkom, u našem telu aktivira srce i matericu. Čakra materice nije samo druga tj. sakralna čakra; ona obuhvata zapravo čitav sistem prve, druge i treće čakre i može se reći da postoji i kod muškaraca kao energetski centar. Materica je portal božanske kreativne energije, koji omogućava pristup čudima u našem životu, ali tu su pohranjene i brojne traume, lične i transgeneracijske. Tek kad se one pročiste i iscele, čakra materice postaje sveto mesto u našem telu. Kroz buđenje materice, otvaramo pristupnu tačku kreativnoj energiji i izobilju, unutrašnjem iscelitelju koji leči, kako hronične bolesti u telu, tako i ljubavnu i seksualnu ranjenost, što omogućava zdrave odnose sa partnerom, roditeljima i decom, rođenom i još nerođenom.
Kada se približavamo noći tamnog meseca, koja predstavlja veliku majku, idealno je vreme da osetimo u sebi tamu i tišinu majčine utrobe, ogromni prostor čiste potencijalnost, kreativnu prazninu u kojoj je još sve fluidno bez fiksiranih obrisa, u kojoj je još sve moguće. Vreme je povoljno da usporimo, utišamo glasove iz glave, povučemo se iz modusa stalnog delanja u modus bića, koji nije ništa drugo do kontemplacija, prazno prisustvo, živo i pulsirajuće. Možda tu pronađemo portal koji vodi do velike majke, koja čeka da nas zagrli i nahrani, čega god da smo gladni, samo ukoliko napravimo korak poverenja ka nepoznatom i kažemo joj ‘DA’.
Sofija – mistična boginja gnostika
Na šta mislimo kada čujemo ime Sofija? Obično na veličanstvenu crkvu u Konstantinopolju (Istanbulu) Hagia Sophia, koja je donedavno bila muzej, da bi ponovo bila proglašena džamijom ili na grčku reč sophia – mudrost, koja je u korenu reči philo – sophia. Iako je nekako povezujemo sa judeo – hrišćanskom tradicijom, njeno ime se ne pominje eksplicitno ni u novom ni u starom zavetu. Retko ko zna za rane hrišćane, gnostike i njihovo božanstvo Sofiju.
Mistični koptski tekst Pistis Sofija, koji se u Evropi pojavio u osamnaestom veku, datiran je u četvrti vek i spada u korpus najznačajnijih gnostičkih tekstova, uz gnostička jevanđelja koja su kasnije pronađena u Nag Hamadiju. Dotada se o gnosticima znalo samo iz pera njihovih ljutih protivnika, koji su ih opisali u negativnom svetlu kao jeretike. Čitanje gnostičkih tekstova ukazuje na veoma različito razumevanje Hristovog učenja od onoga iz kanonskih crkvenih tekstova, koje je više mistično i ezoterično.
Gnostička verska zajednica bila je po karakteru egalitarna, a obrede su obavljali i muškarci i žene. Gnosis je grčka reč koja se odnosi na direktno, iskustveno, intuitivno znanje, za razliku od znanja koje je posredovano logikom, koje je objektivno i naučno. U toj subjektivnoj, ličnoj dimenziji začinje se sve što je povezano sa smislom i temeljnim ljudskim vrednostima.
U svim vremenima su, pored institucionalne religije, kanona i dogmi, postojale, uglavnom tajne tradicije, koje su na prvo mesto stavljale ovo neposredno iskustvo numinoznog (božanskog) kroz mističnu inicijaciju. One se obično označavaju u Antici kao misterije. Najpoznatije misterije antičkog sveta su bile Eleuzinske, Samotračke, Dionizijske i Orfičke. Misterijske tradicije nisu izvorno grčke, one su ostaci starih, indogenih kultova, koji su se očuvali iz drevnih vremena, a u čijoj osnovi su bili slavljenje plodnosti i ciklusa prirode i života.
Sofija je boginja intuitivne mudrosti. Intuicija je dar koji već posedujemo od rođenja, intuicija se ne uči. Ali taj prvi oblik spoznaje sveta, neposredan i jednostavan, biva odrastanjem i obrazovanjem potisnut drugim načinima spoznaje, koji su više linearni i postupni (korak po korak) tako da prestanemo da imamo poverenje u intuiciju.
Tako su svi sistemi treniranja intuicije zapravo usmereni pre na odučavanje automatizovanih navika da prenebregavamo kao nevažne tihe intuitivne glasove, tako da možemo da ih bolje čujemo i poslušamo, nego na razvoj neke nove sposobnosti koju dotada nismo imali. Intuitivni uvidi se dešavaju odjednom, holistički su tj. daju nam uvid u celinu nekog predmeta, imaju subjektivni značaj i vrednost za nas, izviru iz našeg otelovljenja, tj. osećaja telesne prisutnosti i tačke gledišta u konkretnoj situaciji, ne mogu se programirati, niti sa sigurnošću predvideti i kontrolisati.
Razvoj kognitivne neuronauke i sa njom povezane veštačke inteligencije poslednjih decenija, pokazao je da se linearni, racionalni procesi, koje toliko ceni pa i precenjuje moderno doba, najlakše mogu algoritmizovati, tj. pretvoriti u kompjuterski program. To je mnogo teže zamislivo sa kompleksnim, otelovljenim saznajnim procesima u kakve spada intuicija ili sam subjektivni doživljaj svesnosti.
U aktuelnom usponu tehnokratije i transhumanističkih ideja, koje propagiraju poboljšanje čoveka uz pomoć tehnologije, a realizuju sve veću kontrolu čoveka uz pomoć tehnologije, slutim da će, kako mit o Sofiji, tako i njen domen – intuitivna mudrost, dobiti na značaju.
Lilit
Demonizacija i isceljenje primalne ženske energije
Pre Eve je bila Lilit. O njoj ne piše starozavetna “Knjiga Postanja” (Genesis), ali pripoveda jevrejsko narodno predanje. Primalna znači prva, prvobitna, kreirana od istog materijala kao Adam. Po nekim verzijama predanja, Lilit je napustila Eden, ne pristavši da legne ispod Adama i pokori mu se. U pustinji, van civilizacije, vodi neobuzdan život sa pobunjenim anđelom Samaelom. Lilit tako možemo da vidimo, ne samo kao prvu ženu, već i kao prvu ‘feministkinju’.
Od kada se “razvezala” od patrijarhata i time ostala na marginama zapadne istorije, niko više ne poznaje autentično lice primalne žene; znamo je samo iz opisa njenih najljućih neprijatelja, onih koji su istovremeno progonili boginju iz kolektivne svesti čovečanstva i redefinisali ženu kao duhovno drugorazredno biće. A oni je opisuju kao noćnog demona, koji seksualno napastvuje muškarce u snu, ubicu beba, vampirku i krvopiju, majku demona i svekolikog zla. Ova matrica je tipična za sve sadržaje koji su tabuizirani i “ognjem i mačem” proterani iz kolektivne svesti. Oni potiskivanjem bivaju projektovani na nešto van nas samih, a držani su pod kontrolom, tako što i sama pomisao na njih izaziva u nama jezu. Strah potonjih generacija od prognane, ponižene, ranjene Lilit, učinio je da prva žena poprimi sve atribute junakinje horror filma.
Pa ipak, slika divlje žene, koja krešteći luta pustinjom, buntovnice koja se ne da pokoriti, koja preživljava zahvaljujući svojim instinktima u najoskudnijoj prirodi, žilava, moćna, hrabra, nepripitomljena, zavodljiva i seksualno slobodna, živi vekovima u nesvesnom svake žene i svakog muškarca. Pored toga što je se plašimo, čeznemo za njom.
Čitav rad sa arhetipovima boginja, koji sam pokrenula pre nekoliko godina u vidu kraćih i dužih radionica, seminara, ženskih krugova i putovanja, ima za cilj potragu za autentičnim licima boginje u nama. Šta su stvarne koordinate ženske duše, kada se sa nje skinu milenijumski slojevi patrijarhalnih projekcija? Kakvi novi narativi nastaju odatle kao naše niti vodilje za 21. vek? Šta je primalna žena, iza zastrašujućeg lika Lilit, od koga su se i žene i muškarci štitili amuletima i bajalicama?
Poreklo Lilit, obično se traži u sumerskoj mitologiji, a njeni atributi ukazuju na sličnost sa velikom boginjom Inanom, kraljicom neba i zemlje, heroinom koja je sišla u podzemni svet, prošla kroz smrt i vaskrsenje i vratila se transformisana. Sve osobine koje su u matrifokalnim kulturama slavljene kao sveti kvaliteti žene i boginje, kod Lilit se pojavljuju u pervertiranoj verziji, viđeni kroz naočare patrijarhata. Lilit objedinjuje tri ženska arhetipa sa veoma negativnom reputacijom, ili bolje rečeno, tri ‘etikete’, kojih su se žene vekovima s razlogom plašile: VEŠTICA, KUČKA I KURVA. Uz sve tri etikete se podrazumevaju negativne karakterne crte i outcast status.
Veštica poseduje paranormalne moći, znanje o magiji i travama i može da utiče na tokove prirode, ljude i životinje. Sama reč veštica je pogrdna, mada njena etimologija ukazuje na pozitivan kvalitet – vešta žena! Dok su u starim matrifokalnim zajednicama žene, zahvaljujući svojim intuitivnim darovima, bile sveštenice, šamanke i isceliteljke, ovi kvaliteti su u kasnijim društvima, u kojima je socijalni status žene jako opao, izazivali podozrenje i strah. Najstrašniji talas histeričnog lova na veštice u zapadnoj Evropi u 17. veku, ostao je deo kolektivnog sećanja, koji ima svoj eho u svesti mnogih savremenih žena.
Kučka je naziv za ženu koja ide direktno ka svojim ciljevima, svesna je svoje moći i svojih želja, ne libi se da koristi pri tome agresivne metode i ne pati od predrasuda i lažne skromnosti. Nju sredina obično ne voli, ali je ponekad poštuje. Gotovo uvek nam se dopadne kao lik u filmovima i serijama. Kučka je u kontaktu sa energijom Lilit u sebi, ona sledi sopstveni put, ne poštujući regule patrijarhalnog sistema, po kojima žena, pre svega služi drugima, a sebe uvek stavlja na poslednje mesto. Kad se žena o njih ogreši, mnogo lakše od muškarca sličnog ponašanja, dobija epitet bezobzirne, amoralne i beskrupulozne.
Kurva je etiketa koja ne pogađa samo žene koje prostitucijom zarađuju za život, već i seksualno slobodne žene, pa čak i one koje se naprosto ne stide svoje ženstvenosti i zavodljivosti. Žene su i do danas u nekim delovima sveta kamenovane, zato što su svojom lepotom “navele” muškarca da ih siluje! Lilit je prikazana kao bestidna zavodnica, nezasita bludnica, koja noću neobuzdano jaše nedužne muškarce i koristi njihovo seme da rađa horde demona.
Neke žene se jako plaše svoje primalne moći i energije i potiskuju arhetip Lilit u sebi; neke, opet, osećaju snažan bunt protiv potiskivanja ženske moći i odigravaju na razne načine neki od ova tri “bad girl” arhetipa u svom životu, što ih često odvede i na stranputice – autodestruktivnost, zloupotrebu, adikcije. Bad girl nije stvarno svoja, kao ni good girl, jer je uslovljena onim protiv čega se buni i dubokim rascepom u psihi, koji je nastao potiskivanjem velike boginje sa njenim raznim licima – majke, ratnice, ljubavnice, sveštenice, tamne boginje, boginje mudrosti, boginje erosa i ljubavi i td.
Zato je Lilit u nama potrebno isceljenje. Sve što je jednom demonizovano, nosi na sebi pečat i energiju progonitelja. Kada sa “prve žene” otpadnu destruktivni slojevi milenijumskih patrijarhalnih projekcija, ostaje čista kreativna energija instinkta, intuicije, seksualnosti, prirodnosti, moći da opstanemo i trasiramo sebi novi put u 21. veku. Tako Lilit biva transformisana od demona u daimona (na grčkom, latinska verzija je genius) – reč za benevolentnog duha koji posreduje između bogova i ljudi, najbliže savremenom pojmu duhovnog vodiča. To je razvojni proces, koji se odigrava u dubokim slojevima ženske duše.
Boginja Hera
Patrijahalni brak – Ljubav isprepletena sa igrama moći
Da li ste nekada imale vezu sa moćnim muškarcem koga ne možete da kontrolišete, vezu u kojoj je ljubav isprepletena sa igrama moći i seksualnim aferama, iz koje ste izlazile nekad kao dobitnice, nekad kao gubitnice, uvek ranjenog ponosa? Da li vam je bilo toliko stalo do socijalnog statusa i onoga što on pruža, do održanja slike vašeg harmoničnog braka u očima drugih, da ste bile spremne na razne kompromise, u kojima ste se možda odrekle nekog dela sebe? U tom slučaju, prepoznaćete lako sebe u Heri, vrhovnoj boginji olimpskog panteona, vladarki i ženi velikog moćnika. S jedne strane, prikazivana sa dijademom i skiptarom u ruci i poštovana u hramovima kao boginja braka i porodice, sa druge, povređena, ljubomorna, svadljiva i osvetoljubiva supruga. To je vrlo često sudbina sposobne i moćne žene iz viših slojeva u klasičnom patrijarhatu. Sa njenim statusom su povezani dupli standardi – poštovana od strane društva, ponižena iza kulisa, Zevsovim beskrupuloznim neverstvima i vanbračnom decom.
Važno je da razumemo kako su Herine karakterne crte direktna posledica ovakvog statusa. Hera stalno mora da se bori sa bračnim iskušenjima, strahom od gubitka položaja, obavezom koja je pripala ženi, da bdije nad institucijom braka, iako joj je ova isprva nametnuta, jer jedino kroz nju može da ostvari svoju moć i nađe mrvice sreće. Njene priča je savremenoj ženi mnogo manje interesantna i inspirativna od priča drugih boginja, verovatno i stoga što zvuči isuviše poznato. Ipak, za nas je u 21. veku, kada su partnerski odnosi postali komplikovaniji nego ikada, važno je da razumemo prirodu različitih arhetipskih obrazaca muško-ženskih odnosa, koji još uvek, iz kolektivno nesvesnog, određuju bazične stavove sa kojima ulazimo u veze.
Herina udaja za Zevsa (svog brata) istorijski koincidira sa formiranjem religije olimpskih bogova, koja je odgovarala novom grčkom, patrijarhalnom i robovlasničkom poretku. U svojoj ranijoj formi, ova božanstva su bila više povezana sa prirodom i godišnjim i mesečevim ciklusima, a manje sa tipično dvorskom intrigama, kakve nalazimo u grčkoj mitologiji. Tako je i Hera “pre udaje za Zevsa” bila manifestacija velike boginje u matrifokalnom društvu, na šta ukazuju i njene veze sa trostrukom boginjom (devica, zrela žena i starica – rastući mesec, puni mesec i opadajući mesec). Hera je krajnje nevoljno ušla u brak sa Zevsom, pošto joj se on lukavstvom približio i silovao je. Zevs se, naime, pretvorio u kukavicu tokom strašnog nevremena, koju je Hera iz saosećanja privila na grudi. Priče o silovanju, kojima obiluju mitovi iz vremena prelaska na patrijarhat, označavaju potiskivanje boginje sa trona i podčinjavanje žene. Ovaj akt subordinacije koji je doživela Hera, sledi grandiozno, statusno venčanje, sa puno pompe i skupih poklona, slično opisima “high society” svadbi, kakvih su i danas puni popularni časopisi.
Koliko puta se ponavljala Herina sudbina u istoriji patrijarhata! Po stupanju u brak, žena zaboravlja da ga izvorno nije baš ni želela i podređuje se braku kao svetinji, jer joj on jedini pruža položaj u društvu, zaštitu, sigurnost, utočište i mogućnost da ima decu. Hera arhetip nose žene koje sebe primarno definišu preko partnerstva; u partnerstvu nalazi izvor identiteta, ono joj donosi celovitost, od njega zavisi njeno psihičko zdravlje i mogućnost razvoja. Onda je prirodno da sebe teško može da zamisli kao single i da se plaši gubitka partnera, što ima za rezultat ljubomoru, razne oblike kontrole i manipulacije u vezi, osvetoljubivost, izlive besa i očajanja.
U Trojanskom ratu, Hera štiti Ahajce (svetost braka i konvenciju), nasuprot Afroditi koja štiti Trojance (strast i ljubav). Zevs, kome inače ne nedostaje hrabrosti, boji se Herinih besnih ispada, njene moći i lukavosti, protiv kojih često ne može ništa. Ipak, Hera se retko direktno suprotstavlja svom mužu, lako se povlači iz sukoba i osvetu usmerava ka Zevsovim ljubavnicama (Leta, Io, Eho, Semele, Lamia) i vanbračnoj deci (Dionis, Artemida, Apolon). U njihovom progonu je često uporna i nemilosrdna, bez trunke ženske i majčinske solidarnosti.
Za Heru, za razliku od Demetre, partnerstvo i brak stoji čak iznad materinstva; iako je sa Zevsom imala brojnu decu, retko je opisana kao topla i brižna majka. Znam mnoge žene kojima Hera nije simpatična, ali i par njih, koje se sa Herom lako identifikuju. Važno je da jasno vidimo, da njena psihološka struktura ne potiče iz biologije, već iz drugorazredne uloge kojom je ograničena. Ukoliko je žena po moći i pameti jednaka muškarcu (a u to Zevs u slučaju Here nimalo ne sumnja!), a nije joj dato da donosi svoje odluke i upravlja po volji svojim životom, onda je prirodno da pribegava intrigama, manipulaciji, zaobilaznim i zakulisnim strategijama i spletkama.
Hera je sve, samo ne slaba i pokorna žena. Zevs dobro zna da se oženio moćnom boginjom i da mora da bude na oprezu sa njom. U njihovoj vezi ima i ljubavi i strasti, ali i stalnog rivalstva i odmeravanja moći. Hera je jednom čak organizovala pobunu bogova protiv Zevsove oligarhije, ali pobuna nije uspela i bila je zbog nje kažnjena. Borila se za moć i partenogenezom (devičansko rođenje, bez partnera); tako je došao na svet Hefest, a po nekim verzijama mita i čudovište Tifon.
Hera arhetip se javlja u našoj psihi, kad uđemo u zamku očekivanja da partnerstvo treba da nam pruži sve, te kada smo, zarad veze, spremne da zapostavimo svoja interesovanja i samostalne delatnosti van braka, kao i ženski krug prijateljica. Prepoznajemo Hera sindrom kod žena političara, diplomata, biznismena, koji grade karijeru uz pomoć podrške žene iz pozadine. Ukoliko u partnerstvo uloži sve i bude izneverena i ponižena, Hera žena ulazi u najdublju životnu krizu. Ukoliko ne završi u depresiji i ogorčenju, danas ima priliku, da kroz krizu nauči da gradi svoj ženski identitet na druge načine, da razvije introspekciju, da živi više iznutra, a manje u personi, koja predstavlja više socijalnu fasadu ličnosti.
Danas, kada su žene statusno i finansijski, a time i psihološki, mnogo manje zavisne od muškarca, žena u čijoj psihi dominira Hera arhetip može izgledati i pomalo anahrono. Mnoge žene se čak odlučuju za single životni stil, koji im pruža više slobode za lični razvoj i bolji kvalitet života. Pa ipak, polarnost muško ženskog odnosa, koja umesto mira donosi pre, ponekad čak, eksplozivnu dinamiku u život je nešto čega većina žena ne želi da se liši. Ukoliko u sebi prepoznajemo da moć, novac i status za nas imaju posebno jaku erotičnu notu ili smo sklone uverenju da je najbrži put do materijalnog izobilja udaja, uputno je da dobro proučimo priče o Heri, jer su one i tek kako prisutne svuda oko nas, u svetu kasnog i “načetog” patrijarhata u kome živimo.
Boginja Atina
Boginja mudrosti, ratnica i tatina ćerka – Arhetip uspešne žene
Prva stvar koju je emancipacija žena, za koju su se izborile rane feminiskinje donela je evidencija o ženskim intelektualnim sposobnostima. Kada su se škole i fakulteti otvorili za žene, pokazalo se da one postižu isti, ako ne i bolji uspeh u školovanju na svim nivoima. Istraživanja inteligencije u psihologiji, takođe su pokazala jednake intelektualne sposobnosti muškaraca i žena, sa malim razlikama u strukturi inteligencije – prosečno, nešto viši verbalni faktor kod žena i nešto više spacijalni faktor kod muškaraca. Pogrdni govor o “ženskoj pameti” se ubedljivo pokazao kao prazna priča. To sve veoma dobro znaju muškarci danas (a znali su intuitivno verovatno oduvek), pa im preostaje da uživaju još samo, eventualno, u izvesnoj superiornosti u sposobnosti parkiranja.
Atina ili Minerva, kako su je zvali Rimljani, prikazuje se najčešće kao ratnica u oklopu, sa šlemom na glavi i štitom, kao mlada i klasično lepa žena. Ona je zaštitnica grada Atine, boginja racionalnog uma, logike, praktične mudrosti, zanata i veština, a koplje, vreteno i sova su njeni amblemi. Danas su, zapravo, sve žene koje su prošle kroz akademski trening, od gimnazije do fakulteta, razvile u izvesnoj meri Atina arhetip u sebi, jer je klasično školovanje vrsta treninga u racionalnom mišljenju. Atina je majstor strategijskih veština, sposobna da oštroumnošću, kao glavnim oružjem nadmudri i savlada neprijatelja. Njena lepota je hladna i nedostižna – ona je jedna od devičanskih boginja (Athena Parthenos), što kod Grka podrazumeva potpunu nezainteresovanost za muško-ženske odnose. Devičanska kraljica Elizabeta I, koja se odrekla porodičnog života, da bi se potpuno posvetila državničkim poslovima i stvorila najmoćniju evropsku imperiju, otelovljenje je Atina arhetipa.
Atina je istovremeno boginja mudrosti i boginja ratnica. Njena mudrost je više racionalna nego spiritualna, a racionalni um ima oštrinu i seče jasno definisanim i oivičenim pojmovima stvarnost poput mača. Uz to ide fokusiranost, usmerenost i hladnokrvnost u razmišljanju o rešenjima. Logika podrazumeva uvek sposobnost da se distanciramo od trenutnih emocija i sagledamo situaciju sa izvesnom neutralnoću. Atinin kapacitet za planiranje, cilju usmereno razmišljanje i mudro sprovođenje strategije u delo, danas krasi mnoge uspešne žene, naročito u svetu biznisa, obrazovanja i politike. Ženi koja je vođena arhetipom Atine su ambicija, uspeh i postignuće važniji od erosa i porodice. Senka ovog arhetipa je okrutnost, pravda “bez srca” i spremnost na sve da bi se postigao cilj. Žene koje se suviše poistovete sa Atinom zaboravljaju da je cena uspeha često nedostatak intimnosti, zadovoljstva, uživanja i spontanosti.
Najneobičniji grčki mit o Atini, o njenom partenogenetičkom rođenju iz glave svog oca, trasirao je kontroverznu ulogu ove boginje u podržavanju stubova patrijarhalnog poretka. Mitovi su ponekad misteriozni, ali kad se otvorimo za njihovo dublje značenje, prepoznajemo u njima velike lekcije o ljudskoj duši, ali i refleksiju istorijskih procesa, koji su oformili naš način razmišljanja i doživljavanja stvarnosti. Rođena iz Zevsove glave kao odrasla boginja, Atina je prototip tatine ćerke – blistava, inteligentna, talentovana i odvažna. Ona je tatina ljubimica i desna ruka u svim poslovima vladanja i ratovanja. Ali, kako je bez majke, Atinina moć je uvek u službi patrijarhalnih vrednosti, kao što je to slučaj i danas, kod mnogih savremenih, uspešnih žena. Pogledajmo samo žene u svetu politike! Većina se uklopila u patrijarhalne obrasce hijerarhije, dominacije, eksploatacije, manipulacije i ne zastupa ženske vrednosti i principe ništa više od svojih muških kolega.
Zato je važno da se podsetimo da je postojala i starija verzija Atine (pre 5.v. pre Hrista), koja je ratnica i ujedno velika boginja majka, ona koju su poštovale severnoafričke Amazonke. Kasniji, klasični grčki narativ o Atini, predstavlja je većinom u muškom društvu i u, ne baš prijateljskim, odnosima sa ženama. Tako ona štiti heroje i državne institucije, pomaže Perseju da lukavstvom odrubi glavu Meduzi, koju je prethodno nepravedno pretvorila u čudovište, a u Eshilovoj tragediji Orestije, oslobađa Oresta koji je počinio matricid, najteži greh u starom, matricentričnom poretku i time sanktifikuje novu, patrijarhalnu hijerarhiju vrednosti.
Atina zapravo nije bez majke, već živi u zaboravu majke. Majka joj je stara, predolimpska boginja Metis, poštovana kao boginja praktične mudrosti, prva Zevsova žena, koju je ovaj progutao dok je bila trudna, u strahu da bi mogla roditi sina koji će ga svrgnuti, kao što je on to učinio sa svojim ocem Kronosom. Ovde je mitološkim jezikom opisan istorijski proces, koji je zbrisao sa lica zemlje ženski primat i etablirao patrijarhalne principe kao normu u našoj svesti. Zevs je, pojevši svoju suprugu, inkorporirao njenu mudrost i porodio plod njene utrobe, Atinu, uklonivši boginju Metis sa istorijske scene. Atina je zaboravila da je imala majku i time je transmisija ženske moći i mudrosti sa majke na ćerku prekinuta.
Da bi se svet danas promenio nabolje, nije dovoljno da se žene uključe u akademski, poslovni i politički svet kao uspešne ćerke patrijarhata, već i da se prisete svoje majke, ženskih predačkih linija i drevne velike boginje. To se ponekad spontano desi Atina tipu žene sa godinama, naročito kada su ranjene izdajom, usamljenošću, osećanjem krivice, ili kada naprosto osete da suviše rasipaju energiju vodeći tuđe ratove, koji ne služe njihovoj najdubljoj ženskoj suštini. Onda se otvara prilika da zaleče ranu majke, da se povežu sa mističnijim, introspektivnijim delovima sebe, sa osećanjima, instinktima i prirodom. Racionalni, analitički um je dragocen instrument, ali kad on postane jedini „gazda u kući“, spektar našeg iskustva postaje uzan i ograničen. Zato volim da radim sa ženama na razvoju mudrosti srca, stomaka i materice, pored mudrosti glave.
Pa ipak, u poslednje vreme, dok sve dublje tonemo u svet masovnog širenja panike i konfuzije, osećam da nam je dar kritičkog, analitičkog uma Atine veoma potreban. Umesto da podležemo moći slika koje, proizvodnjom ekstremnih emocija, blokiraju taj krhki i dragoceni instrument smešten u neokorteksu, najmlađoj moždanoj strukturi, dobro je da prizovemo Atinu u sebi, koja nas poziva na hladnu, sabranu analizu podataka i promišljanje rešenja. Jer kritičko mišljenje će biti jedno od oružja borbe za očuvanje naše autonomije, suvereniteta i mentalnog zdravlja u svetu, u kome sve više maha uzima globalni, tehnokratski totalitarizam.
Boginja Nu Kua
Mit o propasti i spasenju sveta
Ukoliko posle nekoliko hiljada godina kulture dominacije, hijerarhije, rata, podčinjavanja, manipulacije i vladanja strahom, ne pronađemo neki novi duhovni i civilizacijski kod, naćićemo se, možda već za koju deceniju, na ivici ponora. Moj rad sa boginjama u krugovima žena, kojima će se uskoro pridružiti i svesni muškarci, između ostalog je i traganje za tim novim kodovima.
Mitovi o potopu i drugim kataklizmama i izgubljenim civilizacijama su univerzalni sadržaj kolektivno nesvesnog, koji verovatno reflektuje neko kolektivno sećanje. Ti mitovi nam, na sreću, daju i formulu restauracije poretka posle haosa, formulu preživljavnja i kontinuiteta. Jedan takav mit je duboko utkan u kinesku kulturu i ima za glavnu protagonistkinju – boginju Nu Kua.
Nu Kua je velika boginja majka iz veoma starih matrijarhalnih vremena, prelepa žena sa zmijskim ili zmajskim telom. Sa svojim mužem-bratom Fuksijem, otelovljenje je yin-yang principa, koji je sveprisutan u kineskoj tradiciji. Nu Kua je creatrix, boginja koja stvara ljudska bića iz žute gline i udahnjuje im život (poput mnogo mlađe starozavetne priče u kojoj figurira muško božanstvo). Kod Kineza je slavljena i kao boginja braka, dobre prilika, sreće, plodnosti i muzike. Centralni mit Nu Kua odnosi se na prastaro vreme, kada su dva moćna božanstva, svojim ratovima, narušili poredak sveta i doveli do sveopšteg haosa. Svet su zadesile kataklizme, požari i poplave, pojavile su se strašne predatorske životinje koje proždiru sve oko seba. Narušena je i prirodna ravnoteža neba i zemlje, čak su se i četiri stuba neba srušila. Četiri stuba označavaju osu sveta (axis mundi), koja povezuje centar zemlje sa nebom i često se predstavlja u starim kulturama drvetom života. Ono prolazi kroz razne oblasti egzistencije, od sveta predaka, preko ljudi, do bogova i drugih viših bića i međusobno ih povezuje. Ova povezanost sa nebom i zemljom daje čoveku ukorenjenost i snagu; kada je narušena, raste naša bespomoćnost.
U tom mračnom i beznadnom času propasti, koji preti da okonča život na planeti, pojavljuje se Nu Kua, da uspostavi iznova narušeni poredak, raspored godišnjih doba i ravnotežu pet elemenata, da obnovi stubove neba i unese u svet lepotu i optimizam. Jedno od njenih oruđa uspostavljanja poretka je muzika, koja nosi u sebi moć kojom se uspostavlja harmonia mundi, kako su tvrdili i pitagorejci. Boginja koja predstavlja samu prirodu to može, zato što poznaje blueprint prirodnog poretka, što joj omogućava da se sve oštećeno i narušeno ponovo restaurira. Ona predstavlja i mudrost našeg tela i imunog sistema, kao i naše psihe, koja poseduje unutrašnje mehanizme rezilijentnosti i isceljenja, ukoliko im dozvolimo da rade svoj posao i ne upadnemo u zamku pokušaja da sve mentalno kontrolišemo i uređujemo izvana. Priroda je i velika moć i spontana sila u nama i oko nas, koja nikada nije sasvim predvidljiva. Taj neuračunljivi faktor može da pomrsi konce onima koji bi da bezgranično vladaju, kontrolišu i razaraju. Zato je u njoj i poslednja nada, kada sve počne da nam izgleda beznadno.
Boginja Nu Kua donosi nam danas poruku da moć prirode i ženskog principa uvek pronalazi put opstanka i restauracije dobrote, života i zdravlja kroz samoorganizaciju. I kada egotripovi moćnika poremete sve referentne tačke poretka u kome živimo, održava nas duboka vera, da je u svakom haosu i raspadu seme nečeg novog, koje možda još nije vidljivo.
Kako izgleda svet u kakvom biste želeli da živite? Šta je vaša najdublja pokretačka sila? Šta biste drugačije radili, kako biste drugačije mislili, osećali se, odnosili se prema drugima, kada bi sve bilo moguće?
To je pitanje za kontemplaciju u ovom trenutku. Jer, kada u svojoj duši, svom fizičkom i energetskom telu i svojim mislima počistimo haos i dođemo do svog kreativnog jezgra, nećemo se osećati bespomoćnima i slabima, šta god da se oko nas dešava. Kada iziđemo iz tunela otvara nam se širi ugao gledanja i vidimo svetlo, koga u tunelu nije bilo. Neka nas zato boginja Nu Kua, koja je, kao i druge boginje kojima se bavimo, naš sopstveni arhetipski resurs, provede bezbedno kroz ovaj tunel!
Boginja Jemaja
Boginja mora i okeana
Tokom putovanja na Maldive, rajska ostrva, dok sam ronila sa ražama, kornjačama i bezopasnim ajkulama, skupljala korale i školjke po belom pesku i uživala u intenzivnim bojama prirode pod moćnim suncem Ekvatora, mislila sam često na boginju slanih voda, Jemaju (izgovara se i Žemaža). Njeno prisustvo se na Maldivima oseća svuda: kao da sam šum talasa pripoveda o tajanstvenoj ženi koja živi na dnu okeana, okićenoj sedefima i biserima, u haljini od plavih i srebrnih valova. Tek ponekad iziđe među ljude i donese im darove mora i učini, da oni koji je sretnu, imaju neke nove misli, koje možda nikada do tada nisu pomislili i da uđu u široke prostore svoje duše, iz kojih im čak i problemi izgledaju sasvim drugačije.
Druženje sa Jemajom donosi onaj nepomućeni mir koji vlada u dubinama okeana. Posle svega par dana nastupa rasterećenje, prepuštanje, olakšanje. Sa zahvalnošću smo, jedne noći, moja prijateljica i ja, išetale po mrklom mraku do plaže i napravile oltar od korala, kokosovih grana i ploda i voća za boginju Jemaju. Uz svetlost sveća, prizvale smo je:
„Jemaja, velika plava majko, otvori mi svoja nepregledna prostranstva, primi me u svoj mekani zagrljaj. Neka tvoje moćne vode speru svaki teret i svaki led iz moje duše, nauči me da plivam lako i beznaporno, u talasima i burama, kao što plivam i u mirnom moru. Dajem ti i ono što mi leži na srcu, što mi najviše ne da mira, da razvodniš, razmekšaš, istopiš, velika majko!“
O Jemaji sam prvi put čula od Kej Hofman, kod koje sam učila plesnu terapiju. Ona je, iz afrobrazilijanskih plesnih kultova Oriša (oriša znači božanstvo), razvila plesnoterapijski rad sa 12 različitih vrsta arhetipskih energija. Oriše nazivaju i otvaračima svesnosti. Doživljavamo ih, kroz specifične pokrete, u sopstvenom telu i otvaramo se, u plesnom transu, za nova iskustva, rešenja i isceljenja, koja dolaze iz ove arhetipske, božanske perspektive.
Jemaja je jedna od Oriša, moćna boginja majka, roditeljka svih drugih Oriša, ljudi, Sunca i Meseca. Jemaja je tu za sve kojima treba negovanje, blagoslov, pročišćenje i isceljenje; ona sluša naše muke i spira našu tugu. Sa druge strane, ona je snažna i autoritativna i ume da disciplinuje svoju decu, kada je potrebno. Ume da bude i posesivna, da ih drži na oku i postavi im granice. Zamislite ogromnu, suverenu, moćnu damu, koja je velikodušna u darivanju, ali ume ponekad i da nas preplavi svojom silinom. Uz to, često se prikazuje kao prelepa, čulna i elegantna žena velikih grudi, zavodljiva kao sirena.
U Brazilu se kult Jemaje stopio sa katoličkim kultom Bogorodice Marije, tako da se slave kroz slične ceremonije. Obema se obraćaju kao izvoru života, zaštite i podrške. Jemaja je lunarna boginja, plave, tirkizne i srebrne boje. Mesec pokreće vodu, izaziva plimu i oseku, a također se ogleda u vodi i tako osvetljava tamu noći. Poput meseca, Jemaja je introvertna i tajanstvena. Kao majka velikih slanih voda širom sveta, ona pomaže da zaronimo duboko u nesvesni deo uma, u emocije i intuiciju i otvara vrata mističnih znanja. Taj ulazak dublje u sebe i otvaranje novih prostora doživljavanja, osetimo kao ekspanziju svesti. Jemaja nam nudi ovo mirno i moćno mesto, odakle možemo da raširimo krila. Nigde na planeti nisam to jasnije osetila, nego u beskrajnom plavom i tirkiznom prostranstvu, ovde na Maldivima.
Jemaju možemo također da pozovemo da nam pomogne, ako hoćemo da izlečimo rane srca, neki gubitak, traumu, ili ako smo izgubile kontakt sa svojim željama, vizijama i snovima. Kao što morska so dezinfikuje rane, tako Jemaja rastapa bol i patnju, da bismo se otvorile da dalje tečemo sa životom. Tok vode pročišćava sve ispred sebe, a naročito slana voda ima tu moć. Voda je element povezan sa emocijama. Kada nosimo u sebi neprocesirani strah, osećanje odbačenosti, slomljeno srce, gubitak, povrede iz toksičnih odnosa, prestaje tok davanja i primanja u nama, a kada se ne razmenjujemo sa svetom, slede zaglavljenje i kontrakcija. Postajemo kao mutna voda, mulj – energija stagnira na tim mestima povrede. Rad sa arhetipom Jemaje je kao emocionalni i energetski detoks. Učini da sve ponovo poteče, kao što voda pronađe uvek svoj put i kroz zatvorena i blokirana mesta. Zaboravljamo da voda čini 70% našeg tela i da je voda ženski element.
Žene su vekovima učile da potiskuju svoju fluidnost, zbog samoočuvanja, jer je ponekad bilo opasno ispoljiti je. Kreirale su ledenu barijeru u svom energetskom sistemu, da bi se zaštitile. Jemaja nas uči da rastopimo led i oslobodimo ga u tok života. Kada je žena u toku, liči na pehar iz koga se prelivaju ljubav i milost života.
Voda je element koji je također povezan sa intuicijom i mudrošću tela, koje smo također često potiskivale kroz istoriju. Intuicija se ne uči, nego se oslobađa. Povezana je sa matericom, a Jemaja, kao boginja majka, predstavlja veliku matericu sveta. Jemaja je Oriša koja otvara svest kroz veliku čežnju, čežnju koja prevazilazi sve granice poznatog. Kod Sufista je čežnja viđena kao duhovni put, koji nas vodi ka samoprevazilaženju i sjedinjenju sa božanskim. Čežnja može postati naš vodič, kada joj se prepustimo i čežnja je glavna tema plesa boginje Jemaje.
Prisetila sam se nekoliko plesnih večeri posvećenih Jemaji u kojima sam učestvovala pre puno godina. Plesni pokreti su široki, talasasti, kružni, grabe prostor, poništavaju sve granice, ali, iako ekspanzivni, dolaze uvek iz jednog mirnog centra, koje tokom plesa treba pronaći. Pogled luta ka horizontu, kao da hoće da dosegne iza horizonta. Jemaja energija nije fokusirana na bliske predmete i izolovane detalje. Ona je kao zov velikog prostora i velike daljine. Izazov je da obezbedimo istovremeno osećanje poverenja i centriranosti u telu i da dozvolimo da budemo nošene divljom, neartikulisanom silom okeana.
Setila sam se toga, kada me je, jednom, tokom ronjenja, morska struja neprimentno odnela na drugi kraj ostrva. Duh boginje Jemaje možemo najbolje da osetimo u njenom prirodnom okruženju, a Maldivi su jedno od takvih mesta na svetu. Jemaja nas nosi i izaziva, obnavlja i stalno iznenađuje – pre svega, uči nas, da u životu ima nečega, što je mnogo veće od sitnih misli i preokupacija, u kojima se odvija naša svakodnevica. Tako se, kroz druženje sa velikom majkom Jemajom odmaraju i obnavljaju i telo i duh.
Boginja Ošun
Kako ostvariti najdublje želje bez napora uz pomoć boginje slatkih voda Ošun
Da li ste tokom šetnje u prirodi osetile svetu energiju potoka, reke, vodopada? Da li ste iza drveća nekada na momenat spazile žuto i zlatno isijavanje zalutalog zraka sunca? Stari narodi, koji su poštovali Ošun, kažu da se ona upravo tako pojavljuje. Žuta i zlatna su njene boje i sva je satakana od svetla. Ošun osvetli i ulepša svako mesto na kome se pojavi. Njen smeh nas razveseljava, njen ples nas uči kako da živimo punim plućima. Njeno magično prisustvo začarava i priziva čudesno. Po svojoj lepoti, čulnosti i zavodljivosti podseća na Afroditu. Po tome što u naš život unosi tok, novac, izobilje i dobru sreću, podseća na Lakšmi. Ovu boginju je lako voleti i prizivati, jer je njen domen životna radost, dolce vita, ostvarenje najdubljih želja bez napora. Brige su joj strane, okružena je lepim stvarima i prepušta se blaženstvu i ekstazi. Njena energija se najjače oseća u prirodi na izvorima reka, tamo gde je sve sveže, zapenušano, iskričavo.
Ošun je više od boginje lepote, seksualnosti i bogatstva, ona se slavi i kao velika, primalna boginja plodnosti, prirode, ženskih ciklusa, reproduktivne energije materice. U Nigeriji se proslavlja od 1991. godine festival Ošun. Nudi joj se sve što je lepo, veselo, neobuzdano i slatko, naročito med. Prizivaju je za ljubav, romansu, plodnost, ispunjenje želja, bogatstvo, isceljenje, magiju, da nas daruje radošću, slatkoćom i izobiljem.
Za Oriša plesna božanstva, kažu da su otvarači svesnosti. Naše telo je mapa velikog znanja i portal za različita stanja svesti. Kad pozovemo božanstvo da se otelovi u nama, otvaramo se za nove i šire prostore, u kojima možemo da se povežemo sa sopstvenim zaboravljenim resursima, koji nam pomaže da prevaziđemo rutinske obrasce i mesta blokade. Svako od 12 božanstava ima svoje kanale kroz koje deluje. Ošun otvara svest kroz trans lepote, punoće, izobilja, kroz ekstazu slatkog života. Tu spada i umetnost, ona vrsta umetnosti koja slavi lepotu postojanja. U svakodnevici bivamo tako lako hipnotisane nedostacima i deficitima, prigušene strahom da se prepustimo uživanju u lepoti sadašnjeg trenutka, mučene potmulim osećanjem krivice, straha i stida, koji su ugrađivani, naročito u žensku svest, više milenijuma.
Ošun se ne stidi svoje raskoši, voli lepe haljine i nakit i sve što je strastveno i vibrantno. Njen senzualni ples obnavlja, regeneriše, podmlađuje, oživljava. Kao da pospe po nama zlatni prah, pa se, tamo gde smo videle manjak i nedostatak, otvori prostor velikih mogućnosti. To je baš ono što nam treba u ovom trenutku, posle neprekidnog zbunjivanja i zastrašivanja iz medija, koji potiskuju sve prirodne i spontane impulse i šire ostrašćenost i beznađe.
Jedna priča dobro pokazuje prirodu Ošun energije. Kada se Ogun, bog kovač i stvaralac, pomalo nalik na nama poznatog Hefesta, povukao iz sveta u šumu, prestala je svaka kreacija u svetu. Drugi bogovi su na različite načine pokušavali da ga vrate, ali bez uspeha. Neodoljiva Ošun se nije mnogo trudila, samo je, na jednoj čistini u šumi, započela svoj ples i njeni senzualni pokreti i čarobna lepota, zarobili su Ogunovu pažnju. Kada joj se približio, Ošun mu je stavila med u usta. Ogun se vratio u svet i nastavio svoj posao stvaranja i tako je lepota spasla svest od propasti.
Ošun ćemo možda najbolje doživeti kroz ples. Njeni pokreti su zmijoliki, bude kundalini, izvlače iz nas uspavane strasti. Karakteristični su pokreti ogledanja u ogledalu, doterivanja, češljanja, umivanja lica na potoku i negovanja tela. Ali pre svega, važno je da uđemo u prostor spontanih pokreta. Naše telo zna bolje od nas šta mu je potrebno, koji pokreti ga opuštaju, osnažuju, isceljuju, kakav dodir mu najviše prija. Ošun nas uči da se otvorimo iznutra za ljubav, koja dolazi iz srca našeg bića, umesto da stalno očekujemo da dođe od drugih. Uči nas da se nahranimo nežnošću i uživanjem u svakom pokretu. Kao rezulatat smo energizovani i revitalizovani, a da nam se čini da ništa specijalno nismo radili.
Kada sledeći put budete šetale šumom i nađete se pored neke vode ili naprosto odvojite sat vremena da zaplešete uz senzualnu muziku, setite se Ošun. Ona je u vama, iako je možda skrivena. Pozovite je da vam otvori srce, zagreje dušu, probudi čula, da vas daruje lakoćom, ekstazom i dozvolom da se osećate jako dobro bez posebnog razloga.
“Neka se raduju moje oči tvojoj začaravajućoj lepoti, Ošun, neka zaplešu sva moja čula, zavedi me svojim opojnim mirisima, da osetim svu čar života, slatkoću meda na jeziku, jer život sa tobom je slast. O čarobna, o magična Ošun, daj da osetim po koži igru tvojih vodopada, obuci me u žute haljine, okiti me najlepšim nakitiom, pospi me zlatnim prahom, omekšaj moju kožu jutarnjom rosom. Nauči me da prestanem da skrivam svoju lepotu, nauči me da budem dar svetu poput tebe!”
Ponekad mislim da je najmoćnija stvar koju možemo da uradimo, da bismo izišli iz kolektivne hipnoze koju nam nameće “nova normalnost”, ujedno i najfinija – da pođemo u potragu za istinskom normalnošću u sebi. To znači: da budemo prisutne u svakom trenutku, da se uzemljimo, da se povežemo sa telom, emocijama, intuicijom, sa drugom osobom, da povratimo poverenje u sebe, svoje dostojanstvo i pravo na slobodu izbora. Prozračna, lepršava, ženstvena energija Ošun donosi nam nadu i iskonsku radost iz koje crpimo novo samopouzdanje.
Kako raditi sa arhetipovima boginja?
Svaki seminar koji vodim se bavi jednim ženskim arhetipom, boginjama iz različitih tradicija koje ga reprezentuju (npr. boginje mudrosti, boginje erotske ljubavi i strasti, boginje majke, boginje ratnice, boginje podzemnog sveta, boginje partnerke, boginje izobilja itd.), njihovom ikonografijom, pričama, odlikama, moćima i simbolikom. To je, međutim, samo uvod u razgovor o našem ličnom doživljaju teme seminara, načinima na koje se nosimo s njom u svakodnevnom životu, problemima i rešenjima, uz elemente koučinga i slobodnu, kreativnu razmenu i međusobnu inspiraciju u sestrinskoj i opuštenoj atmosferi. Pored toga, aktiviramo svaki arhetip kroz niz vežbi, pitanja, vizualizacija, kao i kroz ples, muziku, glas i telesne položaje. Naročitu pažnju posvećujemo pitanju, kako aktivacija određene arhetipske energije može da nam pomogne da razrešimo aktuelna „zaglavljenja“ u svakodnevici?
Kada prođemo kroz čitav spektar ženskih energija, uloga i potencijala, to unosi sasvim nove uvide i kvalitet u naš život. Radionice različitih formata (od tri sata do nedelju dana) su prilika da puno toga naučimo, ali i da dođemo do novih ličnih uvida, da proradimo blokade koje su nas sputavale, da osetimo moć ženskog kruga i jednu novu žensku kulturu, koja je zasnovana na međusobnom razumevanju i podršci, umesto na zavisti i ljubomori. Energija koja se oslobodi kada se grupa žena okupi oko ovakvog zajedničkog rada, prevazilazi svaku od nas pojedinačno i ta energija raste iz radionice u radionicu tokom godina, od kada sam počela ovaj rad. Ta energija svakoj od nas daje krila da napravi svoj sledeći korak u životu, ka svojoj snazi i svojoj sreći.
U Facebook grupi “Boginje – osnaži ženski princip u sebi” upoznajemo se sa boginjama i negujemo oazu podrške i pozitivne energije, koja nam je toliko potrebna. Za individualne seanse koučinga i psihoterapije, kao i informacije o radionicama, možete mi se javiti putem jednog od linkova u biu.
O Autoru
Leave a Comment
You must be logged in to post a comment.