Kako skinuti masku lažnog identiteta i živjeti našu istinu

Da li se pitaš zašto ljudi nose “maske”?! Zašto sakrivaju sebe? I šta ustvari znači “nositi masku”?

Maska je lažno lice koje nosimo kako bismo ostavili određeni utisak i sakrili onaj najtananiji, najosjetljiviji deo sebe. Maska je lažan sloj identiteta.

Svako od nas je jedinstveno biće koje nosi uverenja, obrasce, načine ponašanja, emotivna iskustva i navike iz detinjstva. Ti emotivni obrasci i iskustva koja smo stvorili do sedme godine života se ponavljaju i čine da se osećamo kao da se nalazimo u začaranom krugu. U krugu u kom se vrtimo i u kome nema izlaza i rešenja, u krugu u kome svi odnosi liče jedni na druge, ponavljaju se.

A mi smo stavili masku na lice da ne bi otkrili svoj najdublji, najskriveniji, najosetljiviji deo sebe. Kada nismo u skladu sa samim sobom, kada nisu usklađene naše misli, emocije i ponašanje mi ne možemo biti ni u skladu sa drugim ljudima.

U nama se odigrava jedan haos i bura iz koje je jako teško izaći. Čak je neophodno navući lažni identitet to jest masku i to ne samo pred drugima nego i pred sobom. Kako ne bismo doprli do tog najranjivijeg dela nas. Za šta nismo spremni.

Maske smo sagradili iz otpora i odbrana koji datiraju još iz ranog detinjstva. Kada jednom stavimo masku, mi ne živimo naš život u potpunosti, celim svojim bićem. Mi se identifikujemo sa tim lažnim identitetom ne bi li se zaštitili od drugih ljudi i ne bi li ih držali na odgovarajućem rastojanje od nas. Mi počinjemo da prikazujemo samo ono sto želimo i sa čim smo spremni da se nosimo.

Ne produbljujemo odnose sa drugima, ne puštamo ih blizu sebe. Ne pušta ih naš strah i naša uverenja koja nosimo. Što duže nosimo masku, mi se potpuno identifikujemo sa njom i ona postaje sastavni deo nas. Ona postaje sve čvršća. Maske mogu biti čvrste, mekane, sjajne, grube, snažne, vesele, tužne, brižne… Svako bira svoju masku u skladu sa svojim emotivnim obrascima i uverenjima.

Kada živimo život pod maskom mi našu energiju trošimo na održavanje lažnog ja. U tom slučaju, kada ne živimo svoju istinu, naše biće živi u potpunom neskladu sa samim sobom. A mi, nesvesno, mislimo da smo se maskom zaštitili od boli, frustracije. Kada stavljamo masku to je znak da nismo svesni da smo vredni samo zato što postojimo, da nas roditelji nisu naučili šta je bezuslovna ljubav i da treba da se prihvatimo i volimo baš takvi kakvi smo.

Ispod maske je obično “zamaskirana” tuga, ispod koje se nalazi “zamaskiran” bes, patnja, ljutnja… Maska je tu jer ne želimo da prihvatimo i oslobodimo naše unutrašnje dete.

Plašimo se da mu budemo najbolji roditelj. Plašimo se da se suočimo sa njim. Maska čini da čovek provodi život u nesvesti, u jednom začaranom krugu, kao da se vrti u istom filmu. Njegova neprijatnost, nezadovoljstvo sve više raste sve dok jednog trenutka ne eskalira u totalnu frustriranost.

Kada čovek osvesti da ga maska ne vodi gde želi: u mir, spokoj i zadovoljstvo, on počinje da želi da dublje upozna sebe, ali ga ta želja ujedno i plaši. Suočavanje sa vlastitim osećanjima, strahovima, uverenjima i obrascima čoveka dovodi do jednog novog ne baš prijatnog iskustva. Ali, ako smo iskreni prema sebi uvidjamo koliko smo energije trošili na održavanje tog lažnog identiteta. I samim tim odblokiramo i oslobađamo našu životnu energiju koja je bila zatvorena u maski.

Kada padnu maske više nema upadanja u situacije koje vode ka sličnom načinu ponavljanja obrazaca iz detinjstva. Naš život počinje da se menja. Neki ljudi odu, neki dođu, mnogo toga se razbistri i dugogodišnji problemi odjednom postaju rešivi i mizerni.

Bude se kreativne sposobnosti unutrašnjeg deteta koje u život odraslog čoveka unose spontanost, neposrednost i lakoću. Počinjemo da živimo našu istinu!