Svake godine, negde oko 21. decembra, dešava se astronomski važan trenutak, kada Sunce u podne zauzima najnižu tačku na nebu iznad horizonta. Dok se to dešava na severnoj polulopti i čini da je to dan najmanjeg svetla, tj. najkraći dan i najduža noć u godini, na južnoj polulopti je upravo suprotno, dugodnevnica tj. letnji solsticij.
Za kratkodnevnicu i dugodnevnicu se koristi i latinska reč solsticij koja je izvedena iz reči Sol (Sunce) i sistere (stajati, zastati), jer u tom trenutku Sunce, posmatrano sa Zemlje, prividno zastane, da bi promenilo pravac kretanja. Iako solsticij u astronomskom smislu traje samo par trenutaka, tim terminom se označava ceo dan u kome se to dešava. Taj datum se nekada uzima za početak zime, koja traje do 21. marta ili za sredinu zime, jer meteorolozi obično računaju da zima počinje oko tri nedelje pre solsticija.
Svi stari narodi su pratili kretanje sunca na nebu, posedovali lunarne i solarne kalendare i slavili praznika u dane koji predstavljaju astronomski markantne tačke godine. Sunčani kalendar je bio esencijalan za poljoprivredna društva od neolita. Neke od megalitskih građevina poput Stounhenča su orijentisana prema zalasku Sunca na zimski solsticij. Suštinu ovih rituala je predstavljala simbolička smrt i ponovno rođenje Sunca.
Kasnije su Rimljani slavili 25. decembra Sol Invictus (nepobedivo Sunce) ili Saturnalije, veseli praznik pun smeha i zabave. Istog dana su slavili i rimski poštovaoci persijskog boga Mitre, tako da nije čudo što su kasnije i Hrišćani vezali za ovaj dan Isusovo rođenje. U skandinavskim zemljama se slavi sveta Lucija, kao simbol svetlosti, kako joj i ime govori, što je takođe hristijanizovana verzija starijih paganskih kultova. I narodi sa drugih kontinenata – Indijci, Kinezi, Japanci, Indijanci, imali su svoje načine da obeleže svake godine ovaj astronomski događaj.
Naši preci, Slaveni, su dane oko zimske ravnodnevnice proslavljali kao Koljade. Koledari, kostimirani pevači obrednih koledarskih pesama, od kojih su mnoge sačuvane do danas, išli su od vrata do vrata i svuda bili darivani hranom i pićem; zauzvrat su prizivali za sve ukućane zdravlje, izobilje i plodnost tokom cele godine. Staro Sunce od prethodne godine umire i biva sahranjeno, a posle 3 dana trudnoće boginje majke, koja se zovu dani Matere Zemlje, rađa se novo Sunce, mladi Bog – Božić. Božićni rituali su očigledno stariji od hrišćanstva, a povezani su i sa kultom predaka. Duh pretka, začetnika loze, može u tim danima da se pojavi kao putnik namernik, koga onda treba bogato ugostiti i darivati.
Pre nekoliko godina sam sa grupom žena prvi put proslavila zimski solsticij u šumi na Kosmaju, uz pravljenje oltara, paljenje vatre i ritual spaljivanja papirića na kojima smo ispisale koje dotrajale stvari treba da otpadnu iz našeg života i ritual opunomoćenja naših novih želja i vizija.
U danima oko solsticija je, smatra se, moguć veliki zaokret, promena pravca u nekoj oblasti života i to možemo da koristimo, tako da sa novom energijom uđemo u novu godinu. Radim sa grupom žena online i već smo duboko i hrabro zaronile u isceljivanje i obnavljanje svoje duše, za šta je decembarska tama idealna.
Ulazak u meditaciju, refleksiju, plodnu tišinu, sa poverenjem u mudrost i snagu novog života, koji je još skriven u utrobi zemlje, veliki odmor i opuštanje su prava stvar ovog vikenda. Na dan solsticija je dobro zapaliti vatru u prirodi, u dvorištu ili na terasi, a ako to nije moguće, puno sveća u domu. Praznik solsticija nam govori da je trijumf tame istovremeno i tačka preokreta!
O Autoru
