Kako se osloboditi ljutnje i oprostiti

“Oprosti i zaboravi”, kažemo često jedni drugima. Znamo, ako to ne uradimo, da nas to jede i utječe na naše zdravlje. Možda nekome želimo da oprostimo nešto što nam je jako teško. Zašto trebamo da oprostimo? I kako?

Svaki life coach ima svoj način pomaganja klijentima. Moja pomoć klijentu je najjača kada mu pokažem da sam i ja na isti način osjetljiva, ranjiva, ili ljuta. Da sam možda baš to jutro prije nego mi je klijent došao možda i otplakala, jer nisam odmah vidjela izlaz iz trenutne situacije (što je sasvim ljudski i normalno).

Pomažem klijentu iz moje perspektive, supruge, majke, bake i poslovne žene i kroz sve ovo izložena svim udarima, usponima i padovima. Pomažem svojim klijentima iz moje perspektive odgovornosti, moje ranjivosti, lične borbe i ponosa. Pa tako vezano i za ovu temu.

Često puta sam se osjetila uvrijeđenom. Osjetila nepravdu, nekada i do boli u mom grudnom košu. Dvoumila se, kako se s time nositi? Nositi ljutnju u sebi, ili oprostiti i zaboraviti. Postižem li ista ako pokažem koliko me to boli?

Ono što sam do sada naučila je da ako se oslobodimo ljutnje i oprostimo, ne radi se o tom nekome kome opraštamo, nego o nama. Kada oprostimo, oslobađamo se nepravedne boli koja je u nama. Oslobađamo se tereta koji nam je neko drugi nametnuo.

Najlakše bi bilo kada bi mogli da podijelimo ljude u dobre i loše. I da samo loši ljudi rade loša djela. Ipak, linija koja dijeli dobro i loše prolazi kroz srce svakoga čovjeka. Tako da niko od nas ne može da uništi dio svoga srca. Opraštanje je jedno od najkomplikovanijih unutarnjih procesa koje postoji. Opraštanje se odvija u 4 faze.

• Prvi korak, počinje priznanjem boli koja nam je nanesena. Suočavamo se s emocijom koju nam je uvreda nanijela ( razočarenje, krivnja, tuga).
• Drugi korak je faza odluke da samo mi možemo promijeniti svoju bol i svoju situaciju.
• Treća faza je ujedno i najteža faza, jer se moramo izvući iz naše lične perspektive i posmatrati situaciju iz perspektive drugoga. Tada uočavamo da su perspektive drugih puno drugačije, nego naša lična perspektiva. Kada smo u stanju ovo sagledati, onda smo u stanju i oprostiti.
• Četvrta faza je izlaz. Ona je usmjerena na sadašnjost i budućnost. Šta smo naučili time što smo se tog otrova uvrede oslobodili? Može se desiti da nam se neke negativne emocije pretvore u pozitivne.

Šta nije opraštanje?

Opraštanje nije tolerancija. Opraštanje nema ništa sa tim da kroz prste gledamo pogreške i pogrešno ponašanje. Naprotiv, opraštanje nam pomaže da jasnije vidimo granice i da jasnije komuniciramo.

Opraštanje nije slatkorječivost. Slatkorječivost je u stvari način kojim ne želimo da vidimo šta se desilo. “Ah, ti si imao tako teško djetinjstvo” , često korištena fraza kada ne želimo da se suočimo sa nekim. Ali, ovo nas sprečava da opraštamo.

Opraštanje ne treba da nam da osjećaj superiornosti. Ako nekome oprostimo iz sažaljenja ili posto nekoga smatramo glupim je samo oprost sa arogancijom. 

Opraštanje nije sačuvati mir u kući. Kada ušuškavamo i bježimo da se ne posvađamo nije put ka opraštanju. Ko nije u stanju da malo dublje gleda nego što nam površina pokazuje, ne treba ni da počinje sa opraštanjem.

Opraštanje nije tek tako zaboraviti. U svojim životima se sjećamo jako dobro sve što nam se dešava. Zaborav može biti samo rezultat jednog efektivnog procesa opraštanja. 

Opraštanje je puno drugačije nego izmišljanje nove realnosti. Iako bi nam to nekada izgledalo kao najlakši način. Opraštanje je jedno od najkomlikovanijih procesa u nama. Kada smo u stanju na pravi način oprostiti skidamo ogroman teret sa naših leđa, ali i manje napadamo i osuđujemo druge.