Nedavno sam čitala o razvodu Gvinet Paltrou (Gwyneth Paltrow) odnosno kako su se ona i njen tadašnji suprug odlučili za kasnije najpopularniji metod razvoda u svetu, metod svesnog razdvajanja (Consious Uncoupling). Ubrzo nakon toga, u razmaku od nekoliko dana, prijateljica mi je saopštila da je odlučila da se razvede a ovaj naziv se pojavio i u jednoj seriji koju pratim. To je bilo više nego dovoljno da nakon dugo vremena sednem i napišem nešto za šta verujem da će mnogima služiti.
Bilo da je u pitanju raskid veze od par meseci ili razvod braka od deceniju ili više, to je jedna od najvećih trauma kroz koju prolazimo kao ljudska bića. Zapravo, istraživanja potvrđuju da iskustvo razočaranja zbog prekida ljubavne veze izaziva stres jednak gubitku člana porodice.
Prosečan čovek u svom životu iskusi dve do tri značajne veze. To znači da će barem dve od tri završiti pre nego jedno od njih umre.
Šta ako ne moraju da završe bolom i dugogodišnjom patnjom… Šta ako ne morate da se ugojite dvadeset kilograma od tuge ili ponovo počnete da pušite od stresa… Šta ako se probudite i potpuno osvešćeno zahvalite na svemu lepom zajedno proživljenom i date jedno drugom slobodu za razvoj i napredak na daljem putu.
Hajde da jednom za sva vremena preispitamo način na koji doživljavamo raskid.
Svi smo u manjoj ili većoj meri robovi ideje da naš odnos mora da traje do kraja života. Ovo je jedan od najvećih društvenih narativa. Društvo nam ispira mozak pa tako mnogi osećaju krivicu i sramotu kao da su u nečemu važnom podbacili. Sramota je društveni konstrukt, nju osećate kada neko spolja narušava vaše standarde a krivicu kada sami, iznutra ugrožavamo sopstvene standarde.
Zato, kada se osećate loše, upitajte sebe čijim standardima sam podlegla sada?!
Tako ćete doći do najstarijeg od svih mitova o ljubavi, koji seže u vreme pre 400 godina i smešten je u Veneciji, Italija. Dozvolite da vas podsetim da je u to vreme, polovina dece umirala od bolesti pre svog 16-tog rođendana a životni vek je trajao oko 40 godina. Promovisanje ove ideje je prvo, davalo deci bolje šanse za opstanak a drugo, o čemu sam već pisala jeste rigidna klasna struktura odnosno, velika verovatnoća da ćete ako se se rodili siromašni, tako i umreti osim ako se ne udate bogato. Dakle, jedina realna šansa da izađete iz začaranog kruga je bila brak. Zato je literatura toga vremena zasnovana upravo na ovom mitu bila jedini beg od surove svakodnevice i ujedno nada u bolji život.
Složićete se da se svet zapanjujuće brzo menja. Pitam se zašto, ako smo spremni da radimo na sebi u svim segmentima života i učinimo ovaj svet boljim mestom za život, zapostavljamo ljubav. Ako smo toliko značajno promenili celokupan način života, radne navike, karijere, način ishrane, odevanja, školstvo isl. zašto ne menjamo i ciljeve ljubavnih veza u koje ulazimo.
Šta ako je vaša poslednja veza ili brak predodređena da bude samo deo putovanja vaše duše dok nešto ne naučite jedno od drugog i ne razvijete se za sledeću etapu svog života.
Odavno materijalni i/ili socijalni status muškarca ili žene nije kriterijum za izbor nego želimo ravnopravnog parnera, srodnu dušu s kojom možemo da ostvarimo bolji kvalitet života. Stoga, ne čini li se prirodnijim i više u ravni sa emocijom ljubavi da kada to više nije slučaj, oslobodimo jedno drugo.
Nakon što prestanu da budu srećni, partneri često dugo ostaju u nezadovoljavajućoj zajednici misleći da će rastankom potvrditi neuspeh, da će morati da se umešaju advokati, da će deca patiti… To verovanje proizilazi iz velikog broja teških i neprijateljskih razvoda ali ne mora biti tako.
Ostanak u lošem parnerskom odnosu je lošiji po vaše psihičko zdravlje nego rastanak. Takođe, loš brak je štetniji za vašu decu od sporazumnog razvoda braka.
Šta ako rastanak može biti dobra ideja za sve duše u procesu uključujući i vaše klince.
Istina je da se ljudi katkad menjaju i razvijaju u smerovima koji njihovim partnerima nisu bliski i da jedini zajednički interes može ostati briga o dobrobiti dece ukoliko ih imaju. Takvi brakovi partnere zapravo samo koče i zadržavaju u mestu koje su odavno prerasli.
Nije razvod ono što oštećuje decu, nego nerazrešen sukob između roditelja.
Kada shvate da neće izgubiti nijednog roditelja, deca budu iznenađujuće ok sa razvodom. Ako su mali, čak su uzbuđeni zbog dve sobe, dva pokona za praznike isl. Oni nisu zaboravili ko su, prirodno stavljaju fokus na dobre strane svake situacije. Mogli bismo dosta da naučimo od njih.
Najvažnije od svega jeste što ih svojim primerom učite da ne pristaju na ono što nije ljubav i učite ih kako da na konstruktivan način razrešavaju sukobe u živote. Ako ostanete povezani kao roditelji iako niste ljubavni parneri, vi ste i dalje porodica svojoj deci.
„I am pro-long term love, I’m pro- mariagge, I’m just not pro -misery.“ Katherine Woodward Thomas
O Autoru
Leave a Comment
You must be logged in to post a comment.