Zašto nas privlače partneri koji ne mare za nas

Zagledajte se u svoj život. Da li ste stalno uvučeni u veze sa osobama koje su hladne prema vama ili vas drže na distanci? Da li osećate da i ljudi najbliži vama ne mare dovoljno za vas ili vas ne razumeju? Da li nekako kada ste sami sa sobom osećate nekako kao da ste nekako suštinski loši i da niko ko bi vas zaista upoznao ne bi mogao da vas voli i da vas prihvati ?

• Da li stavljate potrebe drugih ljudi ispred sopstvenih, i to radite toliko dugo, da više ni ne znate koje su vaše stvarne potrebe i ko ste u stvari vi?
• Da li živite stalno u strahu da će vam se nešto loše desiti?
• Da li bez obzira koliko pažnje dobili i priznanja od drugih, i dalje se osećate nesrećno, neispunjeno ili da to ne zaslužujete?
• Da li mislite da niste dovoljno dobri?

Ukoliko ste na neko pitanje odgovorili sa DA, ovo je tekst za vas. Ove obrasce nazivamo šemama, koji se obično formiraju u ranom detinjstvu i opstaju kroz život, stvarajući nam najčešće prolematiku u emotivnim i socijalnim odnosima.

Počinju obično sa nečim što nam je urađeno kada smo bili mali od strane nekog iz porodice, porodice u celini ili od strane druge dece. Možda smo bili napušteni, kritikovani, prezaštićeni, zlostavljani, zanemareni, odbacivani – u suštini u nekom smislu je okrnjen naš savršeni dečiji svet i nekako smo pripisali da smo mi odgovorni za to što nam se dešava. Kada nam se ovo desi, ove šeme postaju delovi nas, nešto što nas stalno prati. Kao neka vrsta hroničnog bola.

Pročitajte i Zašto nas privlače toksični i narcisoidni ljudi

I nakon što napustimo svoj dom gde smo odrasli, ili prestanemo da se viđamo sa onima koji su nas povredili, to je u nama. Ove šeme definišu kako razmišljamo, kako se ponašamo, kako se osećamo i kakve odnose gradimo sa drugima. Kroz odnose sa drugima i izbore partnera ponavljamo stalno iznova i iznova ono što nas je povredilo, te praktično ulazimo u jedan začarani limbo.

Zašto ovo radimo? Zašto ne pobegnemo iz nečega što nam ne odgovara? Zašto ostajemo u vezama koje nas povređuju ili zašto se preopterećujemo poslom? Čini se da u odraslom dobu stvaramo baš takve uslove koji su slični onim uslovima kada smo bili prvi put povređeni.

Mnogim ljudima i pored osvešćivanja negativnih obrazaca po njih, ostaje nejasno zašto prvi mehanizam nije bežanje već ostajanje. Pre svega, jer je obrazac usvojen vrlo često u ranom dobu ili u dobu adolescencije kada je postajala specifična ranjivost i kao takav se duboko ukorenio.

Najčešće usvojen od roditelja koji su prvi reprezenti sveta, ova ukorenja uverenja su ono što nosimo jako dugo i naviknuti smo na njih, postali su deo nas i samim tim iako spolja gledano nekada kreiraju veliki stepen haosa u našim životima, suštinski nas drže u sigurnosti i previdljivosti.

Znamo šta će se desiti i nekako imamo izvesnu dozu da smo svoj na svome. To je ono što znamo, a svi mi se uvek ponašamo prvo iz sigurnih stubova naše ličnosti i prirodno idemo principom zadovoljstva težeći da izbegnemo suočavanje sa bolnim emocijama. Ipak, u nekom trenutku života, ma koliko izbegavali suočavanje sa sobom, ono što je izvesno jeste da će se desiti.

Ono što je sve vreme u nama ili pred našim očima, postojaće i dalje, bez obzira na našu želju da to i vidimo. Ako želite da krenete u avanturu promene, zatvorite oči i setite se prve scene vezane za vaše detinjstvo. Zapamtite to osećanje i to što ste mislili o sebi. Pokušajte da povežete to sa vašim obrascima sa početka ovog teksta. Načinili ste prvi korak ka promeni, jedinoj životnoj konstanti.