Kako se nositi sa usamljenošću u modernom društvu

Svi se ponekad osetimo usamljenima. Ponekad nam ta usamljenost prija i može da bude produktivna, naročito ukoliko smo u nekom stvaralačkom procesu, ili ukoliko nam je potrebno da neke aspekte sebe i svog života sagledamo sa više uglova. Međutim, za većinu nas usamljenost je neprijatna i povezana je uglavnom sa manjkom energije, osećanjem tuge, depresije, bezvrednosti i niskog samopouzdanja. 

Usamljenost predstavlja, kako psihološki, tako i socijalni aspekt i sastoji se od emocionalne usamljenosti, gubitka ili odustva bliskih veza ili nemogućnosti da formiramo onaj nivo bliskosti koji nam je potreban. Usamljen znači i biti u nekoj vrsti nedostatka značajnih prijateljstava koja nam obogaćuju život ili nemogućnost da se neka već postojeća prijateljstva dalje razvijaju. Ovako predstavljena, čini se da je usamljenost sve prisutna u današnjem društvu i da je većina nas zapravo na neki način usamljena.

Često u današnjem društvu i savremenom dobu,u kome je mnogo više akcenat na razvoju mašine, nego čoveka i koje nije ni malo prilagođeno suštinskoj potrebi čoveka, a to je socijalni aspekt (iako nas varaju da su to ‘’socijalne mreže’’, zapravo su asocijalne mreže), srećemo fenomen usamljenosti, a koji nema veze sa brojem kontakata i učestalošću sa kojom se osoba viđa sa svojim kontaktima.

Usamljenost, a okruženost brojnim kontaktima i naizgled prijatnim socijalnim relacijama. Iako imaju karakter prijatnosti, održavanje ovih relacija koje su zapravo prazne i suštinski se ne bave stvarnim potrebama i emocionalnom razmenom, dovodi do iscrpljivanja i kod osoba najčešće do osećanja besmisla, praznine, depresivnosti i socijalnog povlačenja.

U želji da svoj život obogate, ovakve osobe često mogu srljati u stvaranje bliskosti sa osobama koje jako kratko poznaju, radoholičarstvo, ili eksperimentisanje sa različtim vidovima psihoaktivnih supstanci, ekstremnih sportova i slično.

Pozadina ovakvog sklopa funkcionisanja je najčešće nemogućnost ostvarivanja sa drugim ljudskim bićem dubokog, emocionalnog odnosa koji će doneti neku vrstu oslobađanja i obogaćenja ličnosti osobe. Mogli bismo čak i reći postojanje potrebe i volje za smislom i osmišljavanjem svog postojanja. Ovaj tip usamljenosti češći je kod osoba koje su emocionalno inteligentnije i koje teže da daju dublji smisao svojim konverzacijama i vremenu koje provode sa ljudima.

Pre svega, ne dobijajući dovoljno emocionalne razmene na koju su navikle, u jednom momentu dolazi do jakog osećanja nedostatka bliskosti i do osećanja usamljenosti. Dakle, imamo potrebu da oformimo istinski, smislen odnos sa drugom osobom, u čijem prisustvu ćemo osećati prijatnost, ljubav i koja će dati pažnju i važnost nama u socijalnom svetu.

Još jedno lice usamljenosti koje nam se javlja jeste vrsta kulturalne usamljenosti. Često se dešava da zbog posla, ili boljeg života menjamo svoje mesto stanovanja i odlazimo u kulture koje nam nisu neprijatne, ali čiji članovi funkcionišu na jedan potpuno drugačiji način, za razliku od kultura iz koje potičemo ili na koju smo navikli. Javlja se jedan doživljaj nepripadanja i izolacije, koji može u prolongiranom periodu dovesti do depresivnih poteškoća. 

Ovaj tip usamljenosti je dosta čest na ovim balkanskim prostorima, a posledica je promene moralnih i kulturalnih vrednosti, posledica rata, tranzicije i raslojavanja društva. Usled ogromnih promena došlo je i do javljanja usamljenosti i povlačenja izvesnog broja osoba koje se više ne uklapaju u kulturalni i vrednosni sistem okruženja u kome su odrasle ili potekle.

Mogli bismo reći da je ovaj tip usamljenosti dosta emocionalno težak za individuu, jer je neočekivan i donekle neprirodan. Navikli smo da ipak osećamo izvesnu dozu bliskosti sa sunarodnicima i sa kulturom i vrednostima iz kojih smo potekli, a upravo se dešava da smo na ‘’svom’’ prostoru, a osećamo se suviše odeljeni od svojih sunarodnika.

U ovakvoj situaciji, na svakom pojedincu je da individualno konstruiše svoj svet, reformuliše neke svoje stavove i da se na izvestan način adaptira svoje postojanje datim okolnostima, ukoliko već ne može da promeni te okolnosti. To ne znači adaptaciju na neprijatno, već pronalaženje elemenata sa kojima može da ostvari potrebni nivo povezanosti i samim tim utiče na sopstveno blagostanje.

U svakom slučaju, većina lica usamljenosti nisu prijatna i mogu ako ih tako shvatimo predstavljati način putem koga možemo otkriti novi smisao našeg života i dati šansu sebi za razvoj. Važno je shvatiti šta zaista želimo, a ponekad je za to nužna usamljenost.