Kako porodica utiče na formiranje naše ličnosti

Često u razgovoru čujemo kada neko ima neki problem izjave tipa: ‘’Ma, sve je to iz porodice, sve potiče iz porodice, ‘’ Vidi kakva mu je porodica, pa ni on/ona ne može biti bolji’’ i sl. Da li je to zaista i tako?

’Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način’’. (Tolstoj) 

U prethodnim člancima sam pisala na koji način odnos sa ocem i odnos sa majkom mogu da utiču na naš život i da oblikuju naše partnerske relacije. Ovoga puta ću se osvrnuti na porodicu i njenu važnost u našem odrastanju.

Pročitajte i Kako naš odnos sa ocem utiče na naše ljubavne veze

Porodica predstavlja više ili manje uravnotežen sistem i mi kao deo tog sistema ‘’trpimo ‘’ono što se dešava u njoj kao celini. U samoj porodici, primećujemo kako ona ispunjava određene ciljeve, one koji su specifični za nju kao celinu i one koji su dati i uslovljeni kulturom u kojoj porodica raste i razvija se. Takođe, primećujemo kako članovi realizuju različite uloge i kako komuniciraju o osećanjima, koje mogu predstavljati prepreku, ili olakšavati ostvarivanje zadataka i ciljeva porodice.

Pročitajte i Kako naš odnos sa majkom utiče na naše ljubavne veze

Posmatrajući samu porodicu, uviđamo na koji način se iskazuje bliskost između partnera i kao prva socijalna slika grupe, ona nam predstavlja merilo po kom se kasnije upravljamo u životu. Da li ćemo biti više ili manje pričljivi kada su u pitanju različite važne životne teme, često učimo posmatrajući porodične obrasce (na primjer: ‘U našoj porodici se uvek ćuti, te smo stoga i mi u životu naučili da se o važnim temama ćuti’).

Ono što je jako važno za naš lični razvoj, jeste da učimo kako da se nosimo sa promenama koje nam se dešavaju tokom života, kao i kako rešavati određene krize koje se javljaju, kako odgovarati na stresore iz okoline. Porodica kao celina poseduje određeni kapacitet da se prilagodi stresu i spreči potencijalnu krizu, njeno razbuktavanje i ovo je jedna od najvažnijih osobina po kojima se porodice međusodno značajno razlikuju, odnosno kažemo da je to pokazatelj zdravlja jedne porodice.

U psihološkom radu često imam mnogo više prilike da radim individualno sa pojedincima i uglavnom se fokusiramo na to da otkrijemo kako osoba vidi svet i da li postoje neki stilovi razmišljanja koji je sabotiraju i na koji način može da sagledava svoje trenutne emocije i životnu problematiku iz drugog ugla i samim tim vrši promenu.

Međutim, važno je i da se u jednom delu osvrnemo odakle osobi određeni disfunkcionalni obrasci. Sem toga što je važno raditi na otklanjanju teškoća i podučavanju racionalnim načinima razmišljanja i promeni životne filozofije, osobama je naročito važno da otkriju zašto su usvojili neke obrasce mišljenja i da li je uticaj porodice baš toliko važan. Psihološki stav po pitanju toga jeste da mnoge funkcionalne i disfunkcionalne stvari u našim životima potiču iz porodice, ali i da ti uticaji u velikom broju slučajeva nisu nepromenljivi. U narednim redovima bliže ću predstaviti neke tipove porodica u odnosu na emocionalna uključenost i emocionalnu razmenu između članova porodice.

Neuključene porodice

U ovim porodicama prisutna je slaba i nekvalitetna emocionalna uključenost. Obično su članovi porodice prepušteni sami sebi, a na decu se ovo odražava preuranjenim emotivnim odvajanjem, kao i smanjenim kapacitetom za intimnost. Osobe odrasle u ovim porodicama često ne znaju da prime ljubav, pažnju i nežnost, ali ni da je same daju u onoj meri koja je potreba drugoj strani u odnosu. U odraslom dobu kod osoba iz ovih porodica primećujemo nesigurnost, nisko samopoštovanje, kao i slabo osećanje istinske autonomije i stabilnog identiteta.

Porodica sa interesovanjem lišenim osećanja

U odnosu na prethodno opisanu porodicu, intenzitet i kvalitet emocionalne uključenosti su viši, međutim, ono što je karakteristično za ovakve vrste porodica jeste uključenost koja proizilazi iz osećanja dužnosti, iz potrebe za kontrolom ili iz radoznalosti, a ne iz autentičnog osećanja empatije i brige, nežnosti o drugom članu. Odrastajući u ovakvim tipovima porodica, osobe najčešće razvijaju intenzivne simptome iz domena anksioznog spektra, nesigurnost, zabirnutost u pogledu ko su (problem ličnog identita), kao i problematike sa samopouzdanjem, prihvatanjem sebe i samovrednovanjem.

Narcisistička porodica

Ovo je tip porodice koju odlikuje veći stepen emocionalne uključenosti, ali je negujuća samo dok njeni članovi zadovoljavaju potrebe jedni drugima. Najčešće u praksi imamo izveštavanja da se u ovim porodicama vrši pritisak na decu da ostvare previsoko postavljene ciljeve, ili da ispune neostvarene ambicije svojih roditelja. U odraslom dobu, osobe iz ovog tipa porodica, najčešće se susreću sa osećanjem krivice prema tome što ne ispunjavaju roditeljske standarde ili sa dubokim osećanjem ambivalencije prema roditeljima (u isto vreme vole svoje roditelje, ali im zameraju što su morali da ispunjavaju njihove ambicije). Ukoliko krene putem ispunjavanja roditeljskih ambicija, dešava se da pred sobom imamo uspešne osobe, sa osećanjem praznine, nesreće i depresije. Težnja ka nezavisnosti dece iz ovih porodica, često je povezana sa time da moraju da napuste porodicu, odnosno, da bivaju odbačeni od strane porodica.

Empatična porodica

Ovaj tip porodica odlikuje visok stepen emocionalne uključenosti i istovremeno podržavajući i prihvatajući stav. U ovim porodicama se podstiče autonomija i samostalnost članova i u njima se održava vrlo dobro ravnoteža između dobrobiti članova zasebno i dobrobiti porodice u celini, odnosno, svako od članova imaju dovoljno prostora za sebe, ali postoji i visok stepen ujedinjenosti, što je veoma važno u prevazilaženju kriznih situacija. Pojedinci odrasli u ovakvim porodicama, poseduju visok kapacitet za emocionalnu bliskost, za primanje i davanje ljubavi, podršku i negu druge osobe u odnosu. Ukratko, mogli bismo reći da ovaj tip porodica ima visok kapacitet otpornosti na stres i predstavlja jednu zdravu porodicu.

Umrežena porodica

U ovakvim porodicama postoji vrlo intenzivna i naglašena emocionalna uključenost dva ili više njenih članova. Ovako intenzivna uključenost je najčešće destruktivnog tipa, jer ne postoje adekvatno postavljene granice. Zbog neadekvatno postavljenih granica, članovi se najčešće doživljavaju međusobno kao ‘’jedno biće’’. Ovake osobe često bilo kakvu konfrontaciju, tj. upućivanje na samostalan razvoj, ili mogućnost razdvajanja od ove simbioze doživljavaju kao pretnju i treba uložiti puno vremena i truda da se postave granice unutar porodice kao sistema, kao i da osoba izgradi sopstveni identitet, vrednosti i jedan zdrav odnos između članova porodice.

Kao što primećujemo, različiti tipovi porodica sa svojim različitim načinima emocionalne razmene, oblikuju mnoge dimenzije našeg psihološkog funkcionisanja. Ako vam neke od ovih stvari zvuče poznato i ne možete da se izborite sa osećanjima, uvek možete da se javite da porazgovaramo na jednoj psihološkoj konsultaciji o tome kako možete da postanete najbolja verzija sebe i vašu prošlost i odrastanje nosite kao deo, a ne kao određenje onoga što vi jeste.