Tri načina kako sami sebe sabotiramo u životu

Ljudska ponašanja su složena i svaki čovek je slagalica za sebe. U psihološku ordinaciju dolaze razni ljudi sa raznim problemima, neki sa više, a neki sa manje uvida, ali mnogi od njih uglavnom sa ponašanjima koja ih ometaju u dostizanju ciljeva.

“Znala sam da ne treba da produbljujem odnos sa tim čovekom i da mi to neće doneti mnogo dobrih stvari, ali sam to ipak uradila. Pokazalo se, nekoliko meseci kasnije, da sam bila u pravu. Zašto uvek znam da nešto ne treba, a to uradim?”

Ovako se pitala jedna moja klijentkinja, na svojoj prvoj terapijskoj seansi. Zašto sabotiramo sebe? Šta je to u nama, da kada znamo jednim delom sebe da nam nešto ne odgovara, mi to i dalje radimo?

Razni su vidovi samosabotirajućeg ponašanja

Odlaganje, rad u poslednji minut, prekoračenje rokova, loše navike, loše odluke, zavisnička ponašanja i td. U ovom članku bavim se samo nekim od mogućih razloga, a individualno ih može biti zaista veliki broj.

Prvi razlog pre svega jeste nedovoljno samopouzdanje u sebe, doživljaj neadekvatnosti, bezvrednosti i bespomoćnosti, koji može biti duboko ukorenjen u nama i najčešće potiče iz ranog detinjstva.

U jednoj sferi života možemo biti veoma uspešni, dok u drugoj možemo imati predstavu sebe kao gubitnika, nekoga ko ne zaslužuje bolje, kome je i ‘ovo dosta’ i usled toga jednim delom sebe težićemo da ovo uverenje i stav o sebi u stvarnosti potvrdimo i ponovo sebi kazemo:

’Eto, i nisi za bolje, zaslužio/la si ovo’!’

Drugi razlog, čest za samosabotažu, je izvestan stepen komfora u ranijem ponašanju i funkcionisanju (ma kakvo ono bilo) i u skladu sa tim strah od bilo kakve promene…

Kako ću se sada snaći u nečem novom i boljem? Da li sam sposoban za to? (Ovo je povezano i sa prethodnim razlogom o nepoverenju u sebe). Drugo, promena može biti i izazov da preispitamo svoj zahtev za kontrolom. Da li možemo da se naviknemo na neizvesnost i pustimo konce iz svojih ruku i vidimo šta će se desiti? Da li smo spremni na rizik? Mnogi od nas biraju udobnost, bez obzira po koju cenu.

Treći razlog je suprotan od prethodnog, je želja za nečim novim, uzbudljivim – želja da se naš život oplemeni, da se pokrene iz te rutine u kojoj je i/ili uopšte taj tragalački duh koji nam ne da mira i želja da ispitujemo svet, da preispitujemo sebe i druge, da stalno postavljamo nove izazove. Traganje za senzacijama i novinama.

Ovo može biti odraz zdravog tragalaštva i radoznolosti, ali suviše radoznalosti i preispitivanja može da, jednostavno rečeno, upropasti trenutni tok života i navede vas na odluke i ponašanja, koja će trajno promeniti vaš tok života. Ok, to je možda vaša životna lekcija, pod naslovom ‘’Kako doći do kraja zida i snaći se?’’, ali, da li morate da je iznova ponavljate da biste je naučili? Zato budite svesni svog ponašanja.

Zlatno pravilo psihologije glasi ‘’Posmatraj’’. Ne prosuđuj, ne procenjuj, samo posmatraj. Uoči šta se dešava. A, kada se dobro izvežbate u posmatranju i kada ste svesni svojih ponašanja, svojih zašto i zato, donesite čvrsto odluku koju ćete poštovati.

Svaki poriv u nama je nešto čime možemo upravljati i što ima svoj početak, tok i kraj. Ako ga odmah ne nahranimo, jednostavno biće sve slabiji.