Kao otrkiti da li je uzrok za ponašanja koja vas sputavaju u vašem detinjstvu

Svi smo imali detinjstvo, neki malo lepše i lepršavije, neki možda ne tako lepo, ali prihvatljivo. Ima među nama i onih koji se svog detinjstva radije ne bi sećali. Međutim, koji god psihološki pravac podržavali, ono što je važno reći jeste da ključ za mnoga današnja ponašanja koja nas muče i sputavaju leži upravo u detinjstvu, odnosu u tome kako smo izražavali i da li smo uopšte mogli da izrazimo svoje potrebe. 

Da bismo bili danas zdravi, naša detinjstva nisu morala da budu savršena, ali je važno da budu dovoljno dobra i da smo u njima imali zadovoljenje ključne potrebe, a to su potrebe za sigurnošću, sa povezanošću sa drugima, potrebe za ličnom slobodom, potrebe da budemo cenjeni, potrebe za samoizražavanjem. Ako nam se ove potrebe zadovolje u velikoj meri, onda uspevamo da se u psihološkom smislu pravilno razvijemo i da u odraslom dobu ne pokušavamo da zacelimo ono što nas je kao decu povredilo, i da upadamo u sopstvenu paukovu mrežu.

Ako su ove potrebe ozbiljno narušene, ili uskraćene (usled transgeneracijskog prenosa sa roditelja na dete, usled zlostavljanja, usled neznanja roditelja i sl.), razvija se problem. U ostatku teksta kratko ću proći kroz svaku potrebu i moguće posledice u odraslom dobu.

Potreba za sigurnošću

Osobe kod kojih ova potreba nije zadovoljena (iz bilo kojih razloga) koji su na primer bili na izvestan način napušteni (namerno, ili usled bolesti roditelja na primer), zanemareni ili zlostavljani, često imaju osećanje nesigurnosti, stalno osećaju preteću opasnosti da ih neko ne voli, da ih može napustiti, ranjivi su i u odraslom dobu promenljivog su raspoloženja, sa problemima impulsivnosti i sklonosti ka samodestruktivnim ponašanjima različitog tipa. U odraslom dobu postaju na izvestan način zavisni, navučeni na nestabilnost i ovakve nestabilne situacije i veze ih magnetski privlače. Osećaju jaku hemiju upravo sa osobama koje im stalno daju ponavljajući model iz detinjstva, a mnogo energije se kanališe na održavanje ovog modela, pa su ostali razvojni zadaci najčešće onemogućeni. Tipičan primer bi mogla biti osoba koja opsesivno ulazi iz jedne veze u drugu, ne mogavši da se zadrži, ili osoba koja postaje očajna ukoliko primeti bilo kakve naznake udaljavanja partnera.

Potreba za povezanošću sa drugima

Da bismo razvili osećanje povezanosti, nama treba ljubav, empatija, nega, osećaj oslonca od strane porodice i kasnije od strane vršnjaka. Ukoliko neke od tih potreba nisu bile zadovoljene na adekvatan način, osoba u odraslom dobu može imati utisak da ni sa kim ne može da se poveže na jednom dubljem planu, suštinski, da je niko ne voli, ili da je izolovana od drugih, od zajednice i da nigde ne može da se uklopi.

Potreba za ličnom slobodom i autonomijom

Naša autonomija i lična sloboda podrazumeva da možemo da budemo jedna nezavisna celina od roditelja i da samostalno funkcionišemo, a da se opet osećamo kao deo nečega. Jednom rečju, ovo je sposobnost da izgradimo nezavistan identitet. Ukoliko nam je ova ptoreba nezadovoljena, u odraslom dobu možemo imati veliki problem, jer naš identitet nije dovoljno razvijen i osećamo se stalno nesposobni da samostalno funkcionišemo, stalno smo zavisni od drugih, od roditelja, od supružnika i non-stop nam je potrebno odobravanje.

Potreba da budemo cenjeni, potreba za samopouzdanjem

Ukoliko smo kao deca odrastali u okruženjima koja nas kritikuju, gde se osećamo nevoljeno, neprihvaćeno, odbačeno i neželjeno, u odraslom dobu postajemo preosetljivi na kritiku i izazovi nas čine anksioznim. Osećamo se da smo nekako iznutra neadekvatni, imati utisak da smo bezvredni i da nikada ni u čemu nećemo uspeti. Često možemo osećati stid i posramljenost.

Potreba za samoizražavanjem ličnih potreba

Samoizražavanje predstavlja našu potrebu da izrazimo sebe, svoje potrebe i da se to jednako uvažava. Ako nam je porodica ovo onemogućavala, u odraslom dobu možemo osećati često krivicu jer nismo drugome udovoljili, a tuđe potrebe stavljamo uvek ispred svojih. Takođe, možemo se preterano prilagođavati drugima, ne uvažavati se kroz različite forme (npr. radoholici) ili često biti pasivno agresivni sa povremenim ispadima besa. Moguća su i osećanja praznine i depresivnosti jer na jednom dubljem planu naši delovi ličnosti imaju potrebu da budu poštovani i uvaženi.

Ovo je samo jedan mali isečak koji ukazuje koliko su naše detinjstvo važno i koliko je važno da i svi mi, koji smo nekada bili deca, se zagledamo uvek u taj deo sebe i pronađemo ključ za ovo sve što nam se ne sviđa, a radimo iznova i iznova u odraslom dobu.

Nije slučajno što uvek vi budete ostavljeni, nije slučajno što se osećate kao da nigde ne pripadate, nije slučajno što radite po ceo dan ili što ne možete da prestanete da budete destruktivni ka sebi uzimajući različite supstance… Samo težite da zacelite ono što vas je povredilo kad ste bili deca, ali ponavljajući ono što nam je poznato. Zaceljivanje se dešava onda kada smo spremni da se suočimo sa strahom. Ne plašite se promene, promenite strah!