Arhetip kraljice – Kako da postanete creatrix svog života i povratite žensku moć i suverenitet

Jedan od razloga zašto radimo sa arhetipovima boginja je da povratimo svoju moć. Mnoge boginje, poput Izide, Here, Astrate, Artemide, Parvati, Lakšmi nose odlike kraljice. Kraljice srećemo, takođe, u bajkama, a neke znamo iz istorije. Ovde ćemo se baviti arhetipom kraljice, na način kako se pojavljuje kod moderne žene 21. veka. To je, sa jedne strane, model ženskog liderstva, koji je tek na pomolu, obzirom da veliki broj žena na visokim pozicijama u političkom i koroporativnom svetu sledi još uvek muške modele liderstva, a s druge strane, model koji je, u izvesnoj meri, potreban svakoj ženi, dakle i onima, koje žive u okviru više tradicionalnih ženskih uloga.

Kraljica je arhetip zrele, dinamične žene, koja samosvesno kreira svoj život, gospodari svojim telom, željama i porivima i ima moć da vodi sebe putevima za koje se opredelila.

Patrijarhat je takvu moć žene na razne načine suzbijao milenijumima. Jedno od rasprostranjenih imena za ženu koja koristi sopstvenu moć za ostvarenje svojih ciljeva je – kučka! Nije čudo što mnoge žene osećaju izvesnu odbojnost prema temi moći – ženska psiha bolje rezonira sa temama ljubavi, zadovoljstva, lepote, kreativnosti, povezivanja, negovanja. Patrijarhalna paradigma moći, koja asocira na pokoravanje, držanje pod kontrolom, ratovanje, osvajanje, dominaciju, eksploataciju, hijerarhiju, represiju, nije naročito inspirativna za žene, bar ne na duge staze. Žene koje su u takvom svetu moći provele duže vreme, osećaju se uglavnom iscrpljeno i sasušeno.

Za mene je arhetip kraljice put ka autentičnoj moći, koja počiva na samospoznaji, jasnoći, mudrosti, autonomiji i suverenitetu i ekspresiji svoje najdublje suštine u onome što živimo i radimo. To nije moć nad drugim, već moć za sebe. Najbolje možemo da vidimo šta je kraljica, kroz ono što kraljica nije. Kraljica nije služavka, nije žrtva i nije princeza.

Služavka je potisnula svest o svojoj ženskoj moći i vrednosti, prilagodila se zahtevima drugih da bi izbegla konflikte i stavila sebe na poslednje mesto. U tome ima mnogo više osećanja bespomoćnosti, pasivnosti i straha, nego iskrene skromnosti. Njena druga strana je žrtva, čija je suština u odricanju od sopstvene odgovornosti i optuživanju drugih i spoljašnjih okolnosti za sve što ne funkcioniše u sopstvenom životu.

Princeza je nedužna i slatka, hvaljena zbog svojih talenata i lepote, možda čak i prava zvezda, ali ipak, ni ona ne stoji u svojoj unutrašnjoj moći. Očekuje od drugih da urade nešto za nju, nesvesno se prilagođava očekivanjima drugih, jer jedino kroz to može da dobije pažnju i obožavanje, a najviše od svega, čeka princa koji će je spasti iz svake nevolje. Model je uspavana lepotica, što je veoma šarmantno za vrlo mlade devojke! Ali, čim dođe vreme izazova i životnih kriza, kad stvari ne funkcionišu glatko, princeza je u nevolji, a princ obično nije ono čemu se nadala. Izazov princezu tera da raste i razvije se u kraljicu, ili je gurne u pasivnost i rezignaciju, što nije daleko od uloge žrtve.

Kraljica se postaje kroz učenje iz životnih izazova, prihvatanje tamnih delova sebe, čak i kada to donosi patnju, suze i periode samoće. Kraljica se rađa u nama u trenucima zagledanosti u svoju dušu, sa potpunom iskrenošću prema sebi, kada sve laži i iluzije za koje smo se držale otpadnu. Kraljicu aktiviramo kad zakoračimo iz sigurne, konforne zone u pravcu svoje strasti, iako nismo sasvim sigurne u ishod i još ne znamo tačno kako; kad ostavimo iza sebe perfekcionizam iza koga uvek stoji neko “nisam dovoljno dobra, moram da se potrudim da postanem savršena”; kada žrtvujemo odanost dobroj devojčici koja hoće da se dopadne svima i bude prihvaćena od svih i fokusiramo se na to da sledimo svoj put, na kome će nas uvek neko “lajkovati” a neko “hejtovati”.

Tako, korak po korak, razvijamo svoju snagu, mudrost, majstorstvo i neustrašivost. Samo kroz stalni kontakt sa svojim srcem se rađa hrabrost, što se vidi iz naše reči srčanost, ili italijanske coraggio (od cuore) i francuske courage (od coeur).

Ključ za naš put ka unutrašnjoj kraljici je preuzimanje radikalne odgovornosti za to kako nosimo svoju vrednost, moć i resurse u životu, odgovornost za svoje izbore i njihove ishode, kao i za to kako odgovaramo na izazove i neuspehe (koren reči odgovornost je odgovor!) Onda prestajemo da zavisimo od drugih ljudi i okolnosti i postajemo creatrix, koja svojim prisustvom inspiriše i isceljuje i druge oko sebe, bez sizifovskih napora.

Sve mi nosimo u sebi u nekoj meri arhetipove služavke, žrtve, princeze i kraljice. Da bismo sele na svoj tron, stale u svoju moć, važno je da uđemo u koherentnu vibraciju kraljice, da razumemo preduslove i mehanizme preuzimanja odgovornosti i da pročistimo sva mesta gde nam cure moć i energija. Simptomi curenja su iscrpljenost sasušenost, bezvoljnost, depresija, nezadovoljstvo, stalni konflikti, ljutnja, napadi panike, osećanje izolacije, neodlučnost, nedostatak samodiscipline. Obično vidimo rezultate, ali ne i mehanizme curenja.

Zadovoljstvo mi je da na radionicama sa ženama, stavimo pod lupu uzroke i načine na koje gubimo svoju moć u raznim oblastima svakodnevnog života. Kada sagledamo i pročistimo mesta gde gubimo autentičnu moć da uradimo ono što hoćemo, manifestujemo ono što želimo, imamo ono što nam treba, živimo onako kako odgovara našoj najdubljoj prirodi, onda će nam biti mnogo manje potrebno da ratujemo muškim oružjem i sredstvima; naša moć će zračiti iz naše ženstvenosti, muškarci je se neće plašiti, već će je uvažavati i biti njome privučeni.

Kada počnu da otpadaju strahovi od sopstvene moći (a oni su jači od straha od nemoći!) menja se čitav život i svi naši odnosi. Shvatamo da svetu treba naše suvereno prisustvo – naši muškarci, deca, prijatelji, prijateljice i saradnici će se radovati i imati dobrobiti, jer kraljica u nama modelira suverenitet drugima i olakšavamo im put; sa nama je u svakom pogledu prijatnije biti, a naš suverenitet je dar konfuznom svetu u kome živimo.