Ulazimo u tamno doba godine, vreme tamnih boginja. Pored mesečevih ciklusa i faza koji su povezani s različitim licima boginje (mlada devica, zrela žena – majka i starica – kruna), o čemu sam pisala u prethodnim kolumnama, godišnji ciklus Sunca poseduje takođe markantne tačke, koje su poznavale sve stare kulture. Sunčani kalendar je imao poseban značaj u poljoprivrednim društvima, čije su svetkovine neraskidivo povezane sa sađenjem, klijanjem, rastom i bujanjem vegetacije, žetvom i zamiranjem prirode.
Pored prolećne i jesenje ravnodnevnice (ekvinoks) i kratkodnevnice i dugodnevnice (zimski i letnji solsticij), tu je i praznik prvog klijanja biljaka početkom februara (poznat kod Kelta kao Imbolk), festival plodnosti oko prvog maja (Beltan), letnje žetve oko prvog avgusta (Lamas) i praznik posvećen mrtvima i precima u kasnu jesen, oko prvog novembra (Samhain). To je trenutak u kome se sada nalazimo, vreme u kom se, kako su naši stari govorili, tanje velovi između svetova i komunikacija sa dušama sa druge strane postaje lakša. Tada je dobro prisetiti se svojih predaka i uraditi neki od brojnih oblika predačkih praksi, koje postoje u nekom obliku u svim svetskim tradicijama i potiču iz najstarijih vremena.
Paganski praznici su se u hristijanizovanoj verziji zadržali i kasnije – u ovo vreme pozne jeseni, u pravoslavnoj crkvi se ide na groblja i pale sveće za mrtve na Miholjske i Mitrovske Zadušnice, a isti običaj je u katoličkoj crkvi povezan sa Dušnim Danom, koji je odmah posle praznika Svih Svetih.
Danas popularna noć veštica (Halloween) je, sa zapada preuzeta, komercijalizovana verzija starog keltskog praznika Samhaina, kojim se obeležavao završetak svetlog i početak tamnog doba godine, paljenjem vatre, kostimiranjem i ponudama hrane u domovima za pokojnike, koji, kako se verovalo, te noći posećuju žive članove porodice.
Prakse poštovanja predaka su imale mnogo veći značaj u starim kulturama, nego danas, mada se nikada nisu potpuno izgubile. Zapravo je kult predaka verovatno prvi, izvorni oblik religioznosti. Stanovnici Lepenskog Vira su, na primer, svoje pretke pokopavali u kući, a grobovi značajnih predaka su odvajkada bili obeleženi kao sveta mesta. Verovanju da se kroz predačke linije prenosi kroz generacije energija njihovih misli, emocija i dela, savremena nauka epigenetika danas prvi put daje naučno utemeljenje.
Poštovanje predaka bi najjednostavnije mogli da opišemo kao održavanje stalnog kontakta sa onima koji su otišli. Predačke prakse su rituali i ceremonije koji nam pomažu u održavanju ove duhovne veze, što ima za cilj da dobijemo od duhova predaka upustva i smernice za svakodnevni život, pomoć i zaštitu. Šaman uvek poziva pretke za savet prilikom isceljivanja.
Ovde se radi o plemenitim i časnim precima, koje svako od nas ima u svojim bližim ili daljim linijama. Ali, u predačkim linijama možemo nositi, takođe, kletve i prokletstva, opterećujuća, teška iskustva, nerazrešene konflikte, nezavršene poslove. Radeći sa precima kroz molitve za isceljenje njihovih duša i iskustava kroz koja su prošli za vreme svog života, može se poboljšati život pojedinca ili porodice koji su tu energiju nasledili. Tradicionalni rituali uspostavljaju vezu i zajedništvo sa precima kroz ostavljanje ponuda u vidu hrane, tečnosti, cveća, sveća na oltaru namenjenom precima ili na njihovim grobovima i kroz molitve za njihove duše.
Danas postoje i moderne tehnike, sa sličnom namenom, koje se koriste u okviru psihoterapije, od kojih je među najpopularnijim, porodični raspored ili poredak ljubavi Berta Helingera. Skrivena dinamika porodice kroz više generacija, kao mreža osećanja, doživljaja, uzajamnih veza, tajni, blokada, koalicija, isključivanja, trauma, otkriva se kroz konsteliranje energetsko – informativnog polja preko reprezentanata, tako da možemo jasno da vidimo i iscelimo neuralgične tačke u porodičnom sistemu. Tu otkrivamo da koreni naših sadašnjih blokada u partnerskim odnosima, odnosima sa roditeljima i drugim članovima porodice, odnosu prema poslu, karijeri, novcu ili koreni neke hronične bolesti ili emocije poput krivice, straha, besa, mogu da leže u transgeneracijskim iskustvima naših predaka, koje čak nikada nismo ni upoznali.
U duhovnosti boginje čiji su koreni u neolitu, ako ne i ranije, velika majka je viđena kao naša velika pretkinja, praroditeljka ljudi, bogova i sve prirode. Ona je izvor svetla i tame, života, smrti i ponovnog rođenja, koji su samo delovi beskonačnih ciklusa. Njena tamna strana se manifestuje u različitim božanstvima iz svetskih mitologija, koja možemo nazvati tamnim boginjama. Tamne boginje vladaju ovim periodom kasne jeseni i zime, naročito od početka novembra do zimskog solsticija 21. decembra i nose u svojim pričama putokaze za isceljenje duše i najdubljih duševnih rana.
U mojim prethodnim člancima na ovom magazinu možete, kao inspiraciju na pragu tamnog doba godine koje je pred nama, da pročitate moje tekstove o Hekati, Persefoni, Inani i Kali. Boginje kasne jeseni nas pozivaju da usporimo, uđemo u sebe, uronimo u unutrašnju tišinu, refleksiju, kontemplaciju, otpuštanje, snove, vizije, nesvesno.
One nas uzemljuju i obnavljaju i time pripremaju za početak nove godine, kada se na kratkodnevnicu rađa svetlostno dete, odnosno, počinje ponovo da se povećava, iz dana u dan, količina svetla na našoj planeti. Ako poštujemo godišnji ciklus, možemo da iskoristimo naredne mesece za odmor, introspekciju i resetovanje; tako ćemo, umesto da potonemo u sezonsku depresiju, na najprijatniji način upoznati podzemni svet tamnih boginja kao mesto isceljenja.
O Autoru
